Сеоска архитектура

Stare-kuce-u-danasnjoj-Terzica-avliji

СЕОСКА АРХИТЕКТУРА И НАРОДНО ГРАДИТЕЉСТВО

Када је у питању сеоска архитектура у Злакуси до данашњег дана сачуване су најстарије куће са почетка XX века.

Током историје села са насељавањем српског становништва из Херцеговине и Црне Горе у Злакуси је било заступљено кућа које су се током XX века градиле искључиво од дрвета и камена – тип куће брвнара и то претежно од букових тесаних брвана, некад и храстових. Биле су заступљене брвнаре са начином градње „на ћерт“ и са жљебљеним стубовима. Било је и оних које су искључиво биле грађене од камена. Под у оваквим кућама је био земљани. Неке брвнаре су имале и подруме озидане каменом, у којим су се обично чувала бурад са ракијом, изнад којих је била „кућа“.

Након овог типа кућа почеле су се градити куће којима је темељ био од клесаног или необрађеног камена а које су половично биле грађене од дрвета, половично зидане од блата (са дрвеним тесаним косницима који су укрштани и пролазили дијагонално странама зиданих зидова). Овај тип кућа, познат под називом као полубрвнара-получатмара био је заступљен крајем XIX века. Нешто касније, исти тип ових кућа је рађен уместо блата од непечене цигле (ћерпича). Ове куће су имале на средини крова капић и звале су се и «куће са капићем»  кроз који је пролазио дим са огњишта. Огњиште се налазило на средини брвнаре где је и даље под био земљани, док је у делу куће чатмаре уграђиван дрвени под и тај део куће се користио за конак. У делу где је било огњиште боравило се преко дана, спремала се храна, обедовало, примали гости и тај део је носио назив «кућа». Део плафона је био отворен до самог крова а део попатошен тзв. «шашовцима». Ове куће су обично имале у делу брвнаре двоја улазна врата ( са истока и са запада), главна и споредна, а у кућу се улазило преко трема. Прозори су постојали у зиданом делу куће док у брвнари обично их није било а светлост је долазила са огњишта које се ретко гасило или у летњим месецима кроз стално отворена врата. Изнад огњишта на плафону се обично сушило или «чадило» месо. Оваквог типа куће данас у Злакуси нема очуваног осим што у Терзића авлији постоји кућа урађена по узору на ове. Овај тип кућа као и претходни (брвнаре) обично су биле покривене ћерамидом, каменим плочама или клисом. Скоро свако домаћинство у коме је било мушке деце имало је и по вајат у коме су младенци спавали – сви су преко дана живели у истој кући у породичној заједници док су младенци спавали одвојено у тим вајатима (кревети су били дрвени, са сламарицама). Поред главне куће и вајата у склопу домаћинства постојала је и отприлике мање-више слична окућница са следећим објектима: млекар, магаза, зграда, бунар, салаш, амбар, шупа, качара, штала, тор, пекарска фуруна, сушара, пољски «клозет» заједно са кокошињцем, свињац …

Почетком XX века почеле су се градити приземне куће са кровом на четири воде, од ћерпиџа (непечене цигле) које су имале три просторије – обично се у једној «проводио дан» и спавали домаћини, у другој спавали млађи или гости а трећа је била као остава. Овакав тип куће постоји данас у Терзића авлији – кућа је изграђена 1907. године. Куће су имале мале прозоре са капцима, збот уштеде енергије – обично су постојали прозори са све четири стране света. Тавани су били затоврени са капком кроз који се могло излазити на њега – често кроз капак је пролазио и отвор за чунак кроз који је пролазио дим из шпорета док у неким кућама постојао озидан и димњак. Ове куће су обично кречене у бело. Почетком тридесетих година  XX века века почеле су се градити исте такве куће али од печене цигле – као новијег датума имале су украсе на прелазима између две стране спољних зидова и око прозора које су обично биле фарбане другом бојом, тако да поред беле појављују су и жуте или наранџасте нијансе. Прозори на кућама су обично били плаве или зелене боје, понекад конбинација плаве и црвене боје (бојама су се одвајале кутије од крила) као и сама врата. Дешавало се да у једном домаћинству буду по две куће – једна је била за свакодневни живот а друга је била за обележавање слава и у њој се налазила гостињска соба где су се могли примити гости који су из далека долазили на славу. Такав пример зидане гостињске куће од печене цигле постоји у Терзића авлији (направљена је 1925. године).

Куће грађене након Другог светског рата имају веће, трокрилне прозоре, због боље светлости и долази постепено до усвајања нових материјала у градњи и покривци истих. Све до осамдесетих година прошлог века на кућама је задржан кров на четири воде и исте су грађене као приземне, са или без подрумског дела а потом почиње градња вишеспратних кућа са кровом на две воде.

Многе старе куће су рушене да би се направио простор за нове, или су неке препуштене зубу времена тако да су нестале са лица места. Ипак остао је неки број сачуваних кућа које сведоче о прошлости села и култури становања током историје.