ZLAKUSA KROZ ISTORIJU

Malo selo na pola puta između Užica i Požege, u dolini reke Đetinje, na severnoj padini Drežničke Gradine, nije se ni po čemu razlikovalo od ostalih okolnih sela. U prvoj polovini 20-og veka ništa se posebno nije moglo zabeležiti, sem da je selo siromašnih "zlatiborskih lončara" , kako su ih u Šumadiji nazivali. Nakon oslobađanja, po završetku drugog svetskog rata i u periodu industralizacije a naročito izgradnjom industrijskog giganta u neposrednoj blizini - Valjaonice bakra, počelo je masovno zapošljavanje stanovnika u industriji. Novi život je bio i novi izazov. Međutim, Zlakusa je imala velikih problema zbog tada, neukrotive reke Đetinje. Ta mala reka je u reonu Zlakuse i zlakuškog polja činila velike nedaće stanovnicima. Višegodišnji najveći problem Zlakušana je prdstavljao most preko reke. U ovom delu svog toka, reka je ulazila u ravničarsko područje i često menjala svoje korito i tako izlivajući se, uništavala letinu. Mukotrpnim radom i uz veliki napor, Zlakušani izgrade most ali Đetinja promeni korito i most ostane na suvom. Godinama potom, podizali su inprovizovane platice koje je voda često odnosila, pa se počinjalo ispočetka ili moralo pregaziti preko reke kako bi se prešlo na drugu stranu, gde se život ozbiljno "zahuhtavao".

Siromaštvo i nerešen problem sa mostom, ozbiljno su uticali na dalji razvoj sela, ali je vrlo mali broj mladih napuštao selo i odlazio u grad.

Selo je pred rat 1941. god. uspelo da se izbori za osnivanje osnovne škole koja je u početku bila u kući Gvozdena i Jovanke Terzić, da bi zajedničkim naporom sagrađena nova zgrada 1949.godine. Bila je to četvororazredna škola sa jednim a kasnije sa dva učitelja. Osmogodišnje školovanje deca iz Zlakuse su nastavljala u Krvavcima gde je kasnije oformljena matična škola čije je odeljenje bilo u Zlakusi. U selo, 1956.godine dolazi učiteljski bračni par Milorad i Rada Šojić. U selu bez mosta, bez struje, bez puteva, bilo je 40-50 učenika a upravo ovaj bračni par predstavlja jedne od prvih "zaslužnih zlakušana".

BITKA NA GRADINI, 18. AVGUSTA 1941.

Bitci na Gradini, iznad sela Zlakusa, prethodilo je niz aktivnosti kao što su formiranje, 28. jula 1941. godine, u šumi zvanoj Veliki Breg, nedaleko od Užica, Prve užičke partizanske čete koja je dobila ime "Radoje Marić" ( četa je imala 12 pušaka, jedan puškomitraljez i nekoliko bombi ). Prva akcija čete je bila napad na žandarmerisku stanicu u obližnjem selu Karanu a od tada su se akcije ređale skoro svakog dana, tako da se četa sve više naoružavala a iz grada i okoline su pristizali novi borci. Istog dana, formirana je i Druga užička partizanska četa a nešto kasnije i Požeška, Ariljska, Crnogorska, Račanska, Zlatiborska i Moravička četa a od njih Užički partizanski odred koji je dobio ime "Dimitrije Tucović" sa štabom Odreda u sastavu: komadant Dušan Jerković, komesar Milinko Kušić, zamenki komandanta Vukola Dabić i zamenik komesara Slobodan Penezić Krcun. Zadaci koje je postavio Glavni štab bili su sledeci: Užički odred treba da zauzme sva sreska mesta u okrugu, da raščisti žandarmerijske stanice i opštine, da se baci na železničke kominikacije i stegne Užice i Požegu s ciljem da se zauzmu. Najpunija aktivnost Odreda trebalo je da budu u septembru
Da bi zaustavili partizanski pokret koji se širio, Nemci su pripremili plan za uništenje Prve užičke čete , računjajući da će to uticati na moral ostalih četa i smanjiti priliv novih boraca. Oni su preko Milije Radovića, seljaka iz Potpeća, obavešteni da četa logoruje na brdu zvanom Gradina, iznad sela Zlakuse. U toku noći Nemci su opkolili mesto logorovanja koje je bilo na jednoj zaravni u bukovoj šumi, određujući napad za jutro. Četa je bila u bezizlaznom položaju. Oko 500 Nemaca, Šiptara i banovinskih policajaca zatvorilo je krug oko 42 borca Prve užičke čete.
Osvanulo je jutro 18. avgusta 1941. godine. Dve osobe su se približavale logoru čete. Bile su to Milan Mijalković - Čiča, instruktor PK KPJ za Srbiju, i partizanka Olga Đurović, koji su pošli u poseti četi. Iznenada su naišli na nemački streljački stroj koji je bio krenuo da uništi opkoljenu četu. Ne htevši da se preaju pripucali su na Nemce i bacili bombu, ali su bili pokošeni nemačkim mitraljezom. To je spaslo četu. Čuvši pucnjavu borci su odmah shvatili da su napadnuti.
Milisav Topalović, učesnik u ovoj borbi, ovako je opisuje:
- Komandir čete, drug Sekulić, sa drugovima Miladinom Popovićem i Acom Vučkovićem, odmah po ustajanju otišao je na česmu udaljenu 300-400 metara od logora. Ne primetivši ih neprijatelj ih je zaobišao. Vladan Rosić, komesar čete, čim je počela pucnjava blizu logora, postrojio je četu, podelio je na dva voda, i naredio povlačenje u pravcu grebena Gradine gde se mogao zauzeti bolji položaj. Došavši pod sam greben rasporedili smo se za borbu, iako je neprijatelj bio zauzeo sve visove i tukao nas svim oružjima. Prihvatili smo borbu, mada smo brojno bili mnogo slabiji a neprijatelj je bio daleko bolje naoružan. Mi smo imali samo puške i nekoliko bombi, dok nam je dva puškomitraljeza prethodnog dana drug Aleksa Dejović odneo da popravi. U međuvremenu je stigao i drug Sekulić i uzeo komandu od druga Rosića. Rukovodio je borbom s puno vojničke veštine i hladnokrvnosti. Kada je svima situacija izgledala bezizlazna, Sekulić je, ma da smo imali samo jednu četu, komandovao "Sve tri čete juriš na žandarmerijske pse!"To je neprijatelja za trenutak zbunilo i on je prekinuo vatru. Mi smo to iskoristili. Prvi vod se prebacio preko grebena, dok je drugi štitio ovo prebacivan je. Posle se i on prebacio preko grebena niz padinu Gradine u pravcu sela Drežnika. Borba je trajala od 6,30 izjutra, do 12 časova i imali smo 6 mrtvih i 3 ranjena borca.
Tako je propao plan nemačke komande da uništi Prvu užičku četu. Sa njim je propao plan da se postigne i moralni efekat. Naprotiv, Nemci su postigli suprotno. O bici na Gradini i porazu Nemaca, ubrzo se raščulo po celom okrugu, u čemu je bio veliki značaj borbe na Gradini. Posle nje nove snage još više su pojačale čete Užičkog partizanskog odreda.

POSLE BITKE NA GRADINI, 18. AVGUSTA 1941.

Žrtve stradale tokom bitke na Gradini ( poginuli su narodni heroji Milan Mijalković Čiča i Isidor Isa Baruh i petoro boraca: Olga Đurović, Ljubiša Vesnić, Milorad Perišić, Radoje Stefanović i Radosav Bogićević) nisu bile jedine tog 18. avgusta. Posle neuspeha u toj borbi u znak odmazde, Nemci, silazeći sa Gradine, pale kuće na koje su nailazili i odvode sa kućnih pragova sve zatečene, u tom trenutku, muškarce - među njima i osamnaestogodišnjaka, Terzić Milisava, zajedno sa njegovim stricom, Terzić Gvozdenom, nosiocem albanske spomenice ( koji je proveo u ratovima šest godina u periodu od 1912-1918. godine ), iz današnje "Terzića avlije". Njih dvojicu i još šesnaest građana sela Zlakuse, među kojima su bili: Marić S. Velimir, Nikitović S. Živan, Nikitović S. Milenko, Nikitović S. Milivoje, Spasojević M. Boriša, Spasojević B. Miladin, Spasojević B. Milovan, Spasojević Č. Petko, Tešić M. Milan, Tešić B. Milija, Tešić M. Milosav, Tešić R. Periša, Tešić P. Radoje, Tešić T. Slobodan, Tešić T. Tiosav, Šunjevarić M. Milivoje, kao i Paunović M. Dragomir iz susednog sela Drežnik, odvode i streljaju a potom i vešaju na ulasku u selo ( tzv. Zlakuška rampa ), na mestu gde se danas nalazi spomenik u obliku vešala, koji podseća na 18. avgust 1941. godine.
Pored ovih osamanaest građana, Zlakusa je u toku drugog svetskog rata, dala još dvanaest žrtava ( među kojima su kao najistaknutiji bili Pavlović Branislav, predsednik Okružnog narodnooslobodilačkog odbora okruga užičkog i Terzić Vidoje, sudija, stradao u logoru na Banjici, 1943. godine) što ukupno čini trideset građana što je bilo veliki gubitak za jedno ovakvo selo. U spomen svim stradalim meštanima, na Dan Republike, 29. novembra 1958. godine, a u prisustvu rodbine svih žrtava koje je Zlakusa dala u tom ratu, otkrivena je spomen ploča na zgradi u kojoj je radila seoska škola a kasnije bila smeštena prodavnica trgovačke firme "Gradina".

BORBA NA ZLAKUŠKOJ RAMPI APRILA 1944.

Posle nepune tri ratne godine, na "zlakuškoj rampi", na istom mestu gde je 1941. streljana grupa meštana, došlo je do borbe između partizana, boraca II proleterske brigade i Nemaca. Aprila 1944. godine II proleterska brigada prelazi iz Bosne u Srbiju. Svi borci su bili radosni jer su ponovo išli rodnim krajem koji su pre tri godine napustili. Među njima je bio i Miodrag Milovanović Lune, sada zamenik komandanta brigade. Radost izbija iz čitavog njegovog bića. Brigada se približavala njegovom rodnom mestu. Još samo čas-dva i biće kod svoje kuće, pored svojih roditelja. Susret posle tri godine ... Kolona nailazi preko Zlakuse na železničku prugu između stanica Uzići i Gorjani, na mestu zvanom "zlakuška rampa". Saznaju da će uskoro naići putnički voz sa Nemcima. Odluka je: prekinuti prugu! Brzo je sve gotovo ... Voz nailazi i prevrće se istovremeno ga zasipaju rafali boraca Druge proleterske. Skoro svi Nemci su pobijeni, ostala je samo jedna grupica. Lune dolazi i opominje borce koji se tuku, da požure, jer je brigada odmakla. Izviruje da pogleda gde je neprijatelj koji se još brani i pada pogođen u glavu. Nije dočekao da ponovo vidi svoje selo i roditelje. Sutradan je umro, na pragu svoje kuće, u naručju boraca i roditelja. Još jedan težak gubitak za brigadu, kao i onaj od tačno pre godinu dana, kada je aprila 1943. godine, prilikom prelaska Drine kod Foče ( Srbinja ) poginuo najomiljeniji čovek u Drugoj proleterskoj brigadi, njen politički komesar, narodni heroj Aleksa Dejović.
Spomenik posvećen Miodragu Milovanoviću Lunetu, nalazi se nešto iznad samog mesta njegovog ranjavanja, u šumarku iznad magistralnog puta Užice-Požega, tačno preko puta spomenika vešala. Užička gimnazija danas nosi njegovo ime a škola u Zlakusi, kao istureno odeljenje škole u Sevojnu, nosi ime njegovog ratnog druga, takođe narodnog heroja, Alekse Dejovića.

"ZASLUŽNI ZLAKUŠANI"

Milorad Šojić je rođen 1931.godine u obližnjem selu Rasna, sin Milomira i Kose. Po završetku učiteljske škole dobio je posao u selima Sandžaka. Mlad, pun energije stigavši u Zlakusu, osećao se kao da je u svom selu. Odmah je pokrenuo akciju da se poprave tadašnji uslovi života. Njemu pripada velika zasluga što je žiteljima Zlakuse vratio poverenje i udružio ih u zajedničkim akcijama i željama. Upravo Zlakusa je u to vreme bila poslednje selo u okruženju koje nije imalo struju. Nekoliko pokušaja da se struja dovede, zbog nesloge je propalo, ali kad se tog posla prihvatio "učitelj Mišo", kako su ga meštani zvali, struja je stigla u Zlakusu, u jesen 1962.godine. Bila je to velika radna pobeda koja je dala zamajac budućem razvoju.
Značajna uloga učitelja Šojića je što je, pored učiteljskog poziva, u selo prvi doneo tranzistor, pa radio zatim i televizor. U školi su bila okupljanja čitavog sela da bi se slušao ili gledao neki prenos i sl. Učitelj je prvi u selu kupio "fiću" i bio vrlo često spasonosni taksista, jer drugog prevoza do bolnice - porodilišta, u to vreme nije bilo.
Uz ove izuzetne zasluge on je baveći se književnim i satirično-humorističkim radom, ime Zlakuse proneo po čitavoj tadašnjoj zemlji pa i dalje. Osnivač je poznatog "Turnira duhovitosti", gde je u tadašnjoj Jugoslaviji uzelo učešće na hiljade učesnika. Objavio je dve knjige pesama za decu.
Zahvaljujući učiteljevom upornom i samopregornom radu i principijelnoj politici, Zlakušani su sedamdesetih godina izgradili novu školsku zgradu. On se uvek osećao žiteljem Zlakuse, iako mu je rodna kuća bila na 8km. od škole, gde i danas živi. Od 70-godišnjeg postojanja škole u Zlakusi, učiteljski par službovao je polovinu tog vremena - 35 godina, stanujući sa porodicom u Zlakusi.

Jelesije Terzić, sin Savka i Draginje Terzić, rođen 1921.godine. Učesnik u ratnom metežu i posleratnim političkim previranjima, na svakojakim akcijama i zadacima. Sa omladinskih radnih brigada odlazi sa grupom mladih radnika na kurs, u novosadski "Novkabel" za budućeg livca u Valjaonici bakra. Tu je radio do penzije. Umro je 1978.godine. Biran za odbornika Opštine u periodu 1966-1970.god. Njegova velika zasluga je što je svojim upornim i pomalo arogantnim nastupom uspeo da organizuje akciju, da aktivira opštinu i fabriku da se izgradi most na Đetinji. Bio je to prvi betonski most preko koga su mogli da prelaze automobili, kamioni, zaprega. Ali, u naletu vodene stihije i taj most se srušio.

Novi ljudi i nova akcija je pokrenula širu društvenu zajednicu i u okviru republičke odluke o sanaciji šteta od poplave, sagrađen je današnji most. Izgradnja mosta je započeta u proleće 1977.godine i u toku te godine i završena. Izgradnjom ovog mosta, Zlakusa je postala deo sveta. Jedan od najvećih problema Zlakuse i okolnih sela, vezan za reku Đeinju, koja je "ukroćena" izgradnjom vodozahvata u Vrudcima sa velikom branom i izgradnjom ovog mosta, rešen je za sva vremena.

Sledeća izazovna aktivnost nekoliko preduzimljivih Zlakušana je izgradnja putne mreže. Posebnu ulogu i veliku zaslugu u tom poslu, imali su Vladimir Terzić i Krsta Tešić.

Vladimir Terzić , sin Milivoja i Radenke, rođen je 1924.godine, uputio se u varoš na izučavanje trgovačkog zanata. Uhvatio ga je rat i ratne tegobe, otisnuo se u svet i uz uporan i istrajan rad i učenje završio Ekonomski fakultet u Beogradu i do penzije postigao zapažen poslovni i rukovodeći ugled u poznatoj spoljnotrgovinskoj firmi "Hempro" u Beogradu. Zavičaj ga je uvek mamio i uvek mu se vraćao. Sagradio je veliku stambenu i poslovnu zgradu u centru sela, na očevini i uključio se u rešavanje aktuelnih infrastrukturalnih i komunalnih problema Zlakuse. Neumoran je bio i uporan do prvih kvadratnih metara asfalta, tako da već 1979.god. Zlakusa ima asfaltirana tri glavna puta u selu. Ovim poslovnim uspehom i napredkom selo je prednjačilo u okruženju jer je Zlakusa je u tom momentu bila prvo selo sa asfaltnim putevima. Njegov veliki doprinos i ogromna pokretačka snaga ispoljila se 1980.godine u akciji uvođenja telefona u MZ. Umro je 2004.godine, ne dočekavši, nažalost otvaranje "Terzića avlije", koja je bila deo njegove dedovine a čije obnavljanje i izgradnju je s velikom zainteresovanošću obilazio pri svakoj poseti Zlakusi poslednjih godina života.

Krsta Tešić sin Zdravka i Mileve, rođen je 1937.godine. Namučio se u mladosti pomažući ocu u poslovima lončarskog zanata i kad se ukazala prilika i mogućnost počeo je da radi u Valjaonici bakra. Bio je marljiv i ugledan radnik , kao takav biran je u najviše organe radničkog samoupravljanja a jedan period je bio predsednik Sindikata fabrike. U selu je biran za odbornika u Skupštini opštine (1970-1974.) a u periodu od 1977. do1979.godine bio je Predsednik MZ, što se poklapa sa periodom izgradnje mosta i puteva. Njegova zasluga je izgled sadašnjeg mosta, jer popisom elementarne štete, most je bio manjih dimenzija i za takav su dobijena sredstva od Republike. Krsta je do preklinjanja molio i ubeđivao tadašnju skupštinu, predsednika opštine i druge uticajne, da se izgradi savremen most i za više generacija. Dane i noći je provodio u objašnjenjima i ubeđivanjima, tražio pomoć i u fabrici, za realizaciju ovog poduhvata i uspeo je.

Iz godine u godinu, Zlakusa postaje lepo i ugledno selo. Ima asfaltirane puteve, izgrađen vodovod. Iz skoro svake kuće bar jedan član domaćinstva radi u nekom od preduzeća, mada ima i domaćinstava i sa više zaposlenih članova. Skoro svako domaćinstvo poseduje automobil. Kupuju se traktori i savremena mehanizacija za potrebe poljoprivrede. Počelo se razmišljati o uvođenju telefona.
Za inicijativu i pokretanje posla za uvođenje telefona, najviše zasluga pripada Vladimiru i Vasiliju Terziću.

Vasilije Terzić, sin Bogoljuba i Ruže, rođen je 1944.godine. Završio zanat u proizvodnim zanimanjima u Valjaonici bakra a kasnije i studije Ekonomskog fakulteta. Radio komercijalne poslove u Valjaonici do penzije. U vreme kada su počeli pregovori sa PTT Užice oko automatizacije MZ Krvavci, gde su na 2000 stanovnika bila u funkciji samo 2 induktorska telefona ( u Mesnoj kancelariji i školi) rečeno je da je taj posao po planu tek za 10 godina svi usmeni i pismeni zahtevi po tom pitanju su odbijeni. Konačno, MZ su ponuđeni skoro neprihvatljivi uslovi - projekat i centrala od 600 brojeva a sve ostalo na teret MZ. U to vreme i za te prilike, ponuda je zaista bila neprihvatljiva jer takve poslove je tada isključivo radilo PTT sa svojim stručnim ljudima i TT mehaničarima.
Odvažnom odlukom i rešenošću, predlog je prihvaćen u junu 1981.godine. Na čelo Režijskog odbora izabran je Vasilije i uz veliki napor i visok stepen organizacije, ceo posao je priveden kraju juna 1983.godine, kada je zazvonilo 600 telefona u MZ. U Zlakusi je takoreći svaka kuća priključila telefon.
Još jedna značajna uloga Vasilija Terzića je, obzirom da je uspešan slikar sa priznanjima i izložbama, osmislio program i pokrenuo kulturno-sportsku manifestaciju "Jesen u Zlakusi", koja od 1992.godine okuplja veliki broj umetnika i kulturnih posednika. Iz ove manifestacije se izrodila i ideja za prestižnu "Međunarodnu koloniju keramike" o kojoj se čulo na daleko a grnčarski zanat se uzdigao i ime Zlakuse se čulo na svim meridijanima.

Vreme prolazi, generacije se smenjuju - dolaze mlađi. Jedan od onih koji s ponosom mogu nositi pridev "zaslužnog" je i

Vidoje Drndarević, sin Nikole i Olge, rođen 1955. godine. Završio je srednju tehničku školu i zaposlio se na železnici. U početku je bio mašinovođa a kasnije i ugledan rukovodilac, biran je u selu za odbornika u Skupštini opštine u 2 -3 mandata. U periodu 1989. do 1996.god. bio je podpredsednik opštine. Za vreme njegove političke aktivnosti Zlakusa dobija sportski teren u centru sela, uličnu rasvetu u skoro celom selu i ponovo postaje primer drugim selima u okruženju. Bila je to prva seoska rasveta na ovom području. Zatim, otvorena je autobuska linija direktno do sela, izgrađeno železničko stajalište i priključenje na gradski vodovod. U vreme njegovog mandata, iz republičkih fondova obezbeđena su sredstva za rešavanje vodotoka reke Đetinje i uporedo s njim izvršena komasacija zlakuškog i uzićkog polja, gde su usled plavljenja uništavani prinosi od pantiveka.

Tako je bilo u drugoj polovini 20.veka. Naravno, bilo je velikih doprinosa i od strane drugih, ali ovi ljudi su, pored ideje imali jaku volju i iskoristili što su se u datom momentu našli na mestima i pozicijama koje su im potpomogle u realizovanju ideja, zahvaljujući čemu selo ovako danas izgleda, na šta su ponosni ne samo oni, već svi zajedno.
Ovaj niz "zaslužnih" biće sigurno nastavljen u beskonačnost a napred navedene ličnosti i njihova dela služiće kao podstrek za dolazeće generacije pred kojima ostaju neka sledeća vrlo bitna nerešena pitanja kao što su možda problem kanalizacije, gasovoda, planskog uređenja groblja, gradske čistoće, ambulante, pošte, doma omladine ... što bi svakako još više uticalo na mlade da ostaju na svojim ognjištima, u svojoj Zlakusi. I upravo pokretanje ovog vida prezentacije Zlakuse je još jedan korak napred ... i ovog puta se Zlakusa može pohvaliti da je jedno od prvih sela koje ima svoj sajt. A sa nastajanjem ovog sajta, otprilike se poklopilo i još par novina kao što su:

• Zlakusa je konačno dobila status Mesne zajednice
• Započet je idejni projekat kanalizacije sela
• Na njenoj teritoriji nikao je jedan etno park
• Selo je dobilo dva vrlo bitna udruženja građana
• Pokrenuto je rešenje problema podvožnjaka
  
  a sve to kazuje da se ovde život upravo zahuktava ... da se Zlakusa sprema za "ulazak u Evropu" ...