Историја грнчарског заната у Злакуси

istorija_grncarskog_zanata

Писани извори 19. века тек у неколико наврата помињу употребу земљаних судова у српским домаћинствима. Вук Караџић у „Рјечнику“ [1] помиње „црепуљу“ и „грнац“ [2], Милићевић у „Животу Срба сељака“ [3] наводећи шта све има у српској кући 19. века,  помиње велики и мали лонац, црепуљу и сач. М. Савић [4] пише о мајдану глине у Врањанима који је кнез Милош уступио занатлијама овог краја. Али, упркос овим ретким траговима из 19. века, у литератури постоји јасан став о дугој традицији израде и употребе земљаног посуђа.

Порекло савремене балканске лончарије, по морфолошкој сличности и начину израде савремена наука најчешће повезује са средњовековном, односно словенском огњишном керамиком. Полемика која влада међу ауторима односи се на питањеда ли је традиција донета из прапостојбине Словена или је досељено словенско становништво прихватило од аутохоног становништва. [5] Ксенија Вински [6] истиче да се лонац, црепуља и сач јављају само код балканских Словена, са једне стране, док се са друге они проналазе и у халштатским налазима Илира, праисторијских становника Балкана, што указује на преношење знања и вештина.

Посматрано лингвистички, уочена је сличност поједних појмова, као што су црепуља, лонац, врста и обара, којауказује на словенско порекло, али само у оној мери у којој су се Словени бавили израдом керамикеу прапостојбини, пре доласка на Балкан, који сасвим неоспорно обилује разноврсном керамичком производњом. [7] У сваком случају, аутори се слажу у једном – да своје корене керамика Србије вуче из праисторије, а посебно место на мапи традиционалне производње заузима управо ужичка керамика. [8]

О вези ужичке и словенске средњевековне керамике Н. Благојевић износи неколико доказа. Пре свега, ту је већ поменута терминологија ужичких лончара, која је, по свему судећи,позамљена из старословенског језика. Нидерле [9] је уочио да је у орнаментици керамике села Враненајдуже и у најчистијем облику сачувана карактеристична таласаста линија, која уз форму указује на утицај римске провинцијске керамике на словенску, а ове на српску средњевековну, на коју се наслања и савремена керамика ужичког краја.М.Васић јепоредећи старе словенске ћупове са савременим производима ужичких грнчара уочио велику сличност у фактури, облику и печату који се код оба примера налазе на данцима посуда отиснутиму рељефу. Он истиче да ови „печати“ или „марке“ воде порекло од словенске градишне керамике, дакле негде од 10. века. [10]

Невероватну сличност у технолошком проступкуизмеђу словенске керамике и  занатске производње ужичког крајауочио је и професор др Шафрански, приликом обиласка села Злакуса 1959. године [11].

Према речима Н. Благојевић:„археолошки локалитети ужичког подручја с богатим налазима илирско – халштатске керамике, очувани географски називи из тих далеких времена, технологија материјала и техника израде судова, очуване основне форме, култ мртвих као и обреди, мађије и табуи везани за лончарско коло, терминологија овог заната, затим трампа као архаичан облик размене добара, говоре о једној дубокој традицији израде земљаног посуђа на подручју бившег Старог Влаха. У то време у околини Ужица живе илирска племена Партини, о чијем присуству, поред осталог, говори и керамика из пећине у Потпећу…“ [12]

Ручно коло

У светлу историјског приказа израде керамике неопходно је истаћи да је најархаичнији поступак свакако ручна израда керамике, у коју спада и  тзв. „женска керамика“, за којом следи керамика рађена на ручном колу и коначно керамика рађена на ножном колу. Интересантно  је да се упркос вишевековном технолошком развоју израде керамике, нису изопштавали претходни начини. Наиме, све до средине 20. века, у скоро читавој Србији је билаприсутна израда и употреба ручно рађених црепуља, најистакнутијег производа „женске керамике“ [13]. Паралелно са тим, у зависности од средине, користиле су се и обе врсте кола, иако је ножно коло технички напредније и свакако је настало као унапређена верзија ножног кола.Намеће се питање зашто се ручно коло задржало до данас у појединим крајевима и зашто баш у тим крајевима.

Интересантно је запажање Персиде Томић да су се границе распростирања ручног кола поклапале са употребом новијег штокавског дијалектаи да се ручно коло већином задржало код миграната из динарске регије. Ову појаву она објашњава делимичном затвореношћу и изолованошћу досељеника, поготову у случају насељавања неприступачних предела, са сточарством као основном граном економије, што је резултирало очувањем неких старијих елемената народне културе. [14]

Са друге стране Б. Ђорђевић истиче да упркос чињеници да је ножно коло савршеније од ручног –оно није нужно и погодније за обликовање одређеног материјала. Наиме, производи који се праве на ручном колу су намењени припремању хране. То дакле подразумева да ова керамика мора бити издржљива приликом неуједначеног излагања топлоти и неједнаком загревању појединих делова посуде. Као одговор на овакав захтев користи се глина која је богата или помешана са каменом – кварцом, кварцним песком или калцитом. Ове примесе у великој мери и диктирају начин обраде, па би тако кварц, који не сме бити превише ситне гранулације, секао руке мајстору приликом обраде на ножном колу. Други разлог је претерано квашење водом код рада на ножном колу, што није погодно за обраду овакве масе и трећи разлог је тежина глинене масе која се користи при обликовању на ручном колу. Наиме, код израде злакушких посуда, однос глине и камена је од 50:50% до 40:60% у корист калцита, а тако тешким посудама приликом брзог окретања ногом центрифугална сила не би дозволила да се задрже на витлу. [15] Дакле, употреба ручног кола, иако несавршениејег од ножног, има своје практичне разлоге и пуну оправданост. Коначно, оно је остало у употреби у подручјима где се налази глина богата калцитом и посуде израђене на ручном колу су саставни део сеоског покућства намењеног припремању хране на отвореној ватри. Даље, потребно је истаћи да су оба начина израде посуђа паралелно егзистирала до данас, о чему сведочи и чињеница да су злакушки грнчари продавали своје производе широм Србије, док су са друге стране пиротски грнчари, познати по глеђосаној керамици, рађеној на ножном колу, радили и у западној Србији. Практично објашњење ове коегзистенције два метода рада јесте то да је керамика рађена на ручном колу била намењена углавном употреби у сеоским домаћинствима, док се глеђосана, са ножног витла, користила у градским срединама.

Конкретно, злакушка керамика привлачи пажњу науке још од 1900.године, када је извршено и прво изтраживање у селу Роге [16]. Још је тада уочено да злакушка грнчарија предњачи у очуваности технике и древности традиције израде земљаног посуђа на начин који је по свему судећи остао исти вековима. Од самих грнчара се може чути да се начин израде није мењао већ 300 година [17], а подаци из литературе недвосмислено указују на то да почетке израде оваквог посуђа можемо тражити у далекој прошлости. Управо је то специфичност која и држи пажњу науке до данас. Бројна истраживања током читавог 20. и почетким 21. века потврђују тезу да у Злакуси имамо најархаичнију грнчарску технику у  Европи. [18]

Начин рада

Занимљив је податак да се ни глина, ни камен не копају у Злакуси. Глину, локално зв. „гњилу“, грнчари проналазе у мајдану у Врањанима, који је удаљен од Злакусе око 18 километара, а камен калцит (СаСО3), локално зв. „врсту“ довозе из мајдана у Рупељеву. Мајдан глине у Врањанима је био заједнички, тапијом коју је кнез Милош дао грнчарима, све до двадесетих година 20. века, када је прешао у приватну својину.

Глина се вадила једноставним ручним алатом – крампом, из јама које су отваране сваке године изнова. Квалитетна глина се налазила испод површинског слоја од 2-3 метра, а из безбедносних разлога се није копало дубље од 8 метара.

Калцит је експлоатисан из мајдана у брду Врстине, село Рупељево. Почев од марта, грнчари су одлазили по „врсту“ са једноставним алатом, извесном врстом будака, нешто краћим него обично – зв. „чугаљ“. Поред велике снаге приликом ломљења камена, била је неопходна и умешност да би се погодила „жила“ која ће „поцепати“ камен баш онако како грнчар жели. [19]

Мајстори су обе сировине до 1941.године преносили у џаковима од козлине на леђима, што је представљало велики напор, поготову приликом ношења камена, који је оштрим ивицама секао кожу на леђима мајстора. Касније су узимали коње „под кирију“ од оних ретких мештана који су их имали или су плаћали рабаџије да им „догнају“ материјал.Сировина је набављана у рано пролеће да би се са „градњом“ судова почело већ у априлу, а најкасније до Ђурђевдана. [20]

Припрема глине за рад подразумева уситњавање, тако што се малом секиром земља сече на танке режњеве и потапа у воду, у великом суду, најчешће земљаном или у „ранији“. Након 24 сата, вишак воде се одлива, а глина простире на велико платно на коме ће се мести, тј. „газити“. Са друге стране, калцит се пре употребе пече, тј. „жеже“, па се затим уситњава тучком – направом чији је слободни ударни крај окован гвожђем, док са друге стране стоји мајстор који удара тучком по „врсти“, дробећи је до одређене финоће. Затим се добијени песак просејава кроз сита која се користе и за сејање хлебног брашна. Након тога се приступа мешењу „гњиле“ и „врсте“ и то у односу 50-50%, док се за „градњу“ већих судова ставља и до 40-60% у корист калцита.

У следећој фази рада злакушки грнчари користе ручно коло, чиме се сврставају међу последње занатлије тог типа у Европи. Ручно коло је од дрвета, примитивне и једноставне израде. Састоји се од једне вертикалне осовине, зв. „клин“, затим круга, зв. „котур“, који држе четири дрвена стубића, паоца. Врх клина је усађен у средини доње стране котура и пролазећи кроз крст од двеју дашчица, насађује се у дрвено постоље, које је једна дужа, дебља и стабилнија даска. На средини горње стране котура сваког кола, урезан је у кругу посебан знак радионице сваког мастора понаособ. [21] Н. Благојевић је 1973. године забележила две врсте печата у Злакуси –обичан равнокраки крст у кругу и развијени крст, стилизован као осмокрака звезда.

Од осталог алата користи се:

  • Бекута“ – дрвени нож са два реза, који служи за одсецање комада умешене земље од којих се праве „суџуци“ за „зидање“ суда. Њиме сетакође глади површина суда, одсеца вишак, тзв. „окрижина“ и „подсеца“ суд приликом скидања са котура.
  • Костура“ – код неког мајстора дрвени, а код неког метални нож са једним резом. Служи обради, а раније и орнаментисању суда.
  • Бочило“ је масивнији комад дрвета са избоченим и заглађеним спољним површинама или дашчица са једном заобљеном страном и новијег је датума. Служи за „бочење“ суда, прецизније – за избацивање трбуха притиском изнутра напоље.
  • Шараљка“ је такође новијег датума и обично је направљена од калема за конац, кроз чију је средину провучен прутић, да би калем могао да се окреће. Ивице точка калема су изрецкане, па тако прислоњен на влажан суд оставља траг, тј. „шару“.
  • Руб“ је парче платна од конопље, тзв. „кудељин без“ који служи за глађење зида суда. Руб стоји поред „брчкаонице“ – старог земљаног суда у коме је вода за квашење.

За почетак саме израде, мајстор поставља комад глине у облку погаче на коло,  које је претходно посуо калцитом да се суд не би залепио. Затим формира данце посуде, при том извлачећи почетак зидова. Након тога „гради“ зидове спирално додајући ваљкасте комаде масе, тј. „суџуке“, па врат и усне суда. Свe време он левом руком окреће коло у леву страну, док десном руком зида.

Већи судови су прављени у етапама, тачније, суд се морао сушити у више наврата током „зидања“ јер би се влажни зидови великих лонаца, рађених одједном – срушили.

Моделовани судови се најпре суше на сунцу или на промаји, у зависности од временских прилика и годишњег доба, 2 до 10 дана. Након тога следи дорада и сушење у сушари, на температури од 100 до 200 степени да би се исушила сва хемијски везана вода. Ово је посебно важно за наредну фазу рада, тј. печење судова. Наиме, уколко би остало влаге посуђе би попуцало приликом печења.

Сам чин печења или „жежења“ врши се традиционално на отвореној ватри. Ватриште („жегаоница“, „жижаница“, „жежница“) се налази на равном земљишту, где се поставе два дебља дрвета – „баскије“, које мајстори називају „подглавнице“. На њих се стављају дрва, па онда судови један за другим, а између судова по дрво које ће осигурати растојаље, а тако и циркулацију топлоте. На судове се опет стављају дрва и то тако да се на крају слагања судови и не виде. Печење траје од сат до два и по сата [22] и том приликом се развије толота између 700 и 800 степени [23]. Мајстори дежурају поред судова, водећи рачуна о томе да ватра одржава колико толико стабилну температуру и да се судови равномерно испеку. Знак да је посуђе печено је бела боја коју добију приликом усијања.

Последња фаза израде злакушке керамике је каљењеили „обарисање“ посуда. Наиме, лончари су ради постизања трајности и отпорности, одмах по печењу, а на захтев купаца, потапали посуђе у кључалу кашу од пројиног брашна. Ова каша се закувавала одмах поред ватришта у великим бакрачима и у њу су се спуштали усијани судови. Данас се посуђе ретко кали. [24]

Обичаји и веровања

Резултати теренског истраживања које је Народни музеј Ужице спровео 1973. године говоре да је за грнчарски занат везано доста веровања и обичаја. Наиме, многи аутори су наглашавали да празноверице и варовања везују само за тзв. „женску керамику“, док код мушке занатске израде посуђа није такав случај. Ово истраживање је оповргло тај став, бележећи богат корпус веровања.

Конкретно, у Злакуси је забележено да се на Бадњи дан, рано ујутру, кад домаћин унесе бадњак, ломи коло-колач. Наиме, тај колач би домаћица умесила претходног дана од пшеничног брашна и „целе воде“ [25] и заједно са домаћином ломила на бадњаку. Затим би преломљен колач стављали на земљани лонац са посним варивом, па на коло и тако уносили у кућу. Тада би се домаћин три пута крстио и три пута унакрст преливао коло ракијом, дајући после свим укућанима да отпију ракије. Након тога би заједно са домаћицом окретао коло са обредним колачом на леву страну три пута уз речи:

„Овако да нам иде за годину дана напредак у кући.“

Сутрадан бу сви узели по мало од једне половине колача, док се друга половина давала стоци.

На сам дан Божића, узима се десна плећка печеног прасета, тј „печенице“ и ставља на котур од грнчарског кола. Затим се коло окреће на леву страну, уз речи

„Како се ово коло окретало, окретала се и ова кућа унапред за годину дана.“

Након тога се плећка враћала у кућу, јело се месо са ње, гатало се у кост, а након тога се кост стављала у земљани лонац поред грнчарског кола да ту стоји наредних годину дана, тј. до следећег Божића.

Исти обичај се јавља и приликом прославе сеоске „приславе“, тј. заветине, када се кост од јагњеће плећке чува годину дана у лонцу где стоји вода за квашење руба и руку – „брчкаоници“.

О значају грнчарског кола у овом крају говори и податак да се веровало да ће дете које дуго неће да проговори или прохода то учинити ако му мајка да погаче коју је замесила на колу. Такође, у случају смрти у кући – коло се није окретало пуних 40 дана, а уколико је мајстор морао да ради током тих 40 дана, одлазио би у суседно домаћинство.

Што се тиче веровања у вези самог рада на колу, сматрало се да посао треба почињати рано ујутру понедељком – да би посао напредовао. Рад би се почињао и завршавао тако што би се мајстор прекрстио и пољубио коло – „раноца куће“. Такође, грчари су доста веровали у „зле и урокљиве очи“, па нису сматрали добрим знаком похвале и зачуђавање одређених људи. Исто тако су водили рачуна о томе кога срећу приликом поласка на пут ради продаје производа, па особе са именом Станко, Зорка, Станојка нису сматрали добрим предзнаком (продаја ће да „стане“ или ће да иде „назор“), док је било пожељно срести Милета, Раду, Драга и сл. Такође, током путаби се узела грабова гранчица (да се судови „разграбе“) или љуска са дрвеног моста (да продаја иде као вода).

Коначно, о значају грнчарског заната у овом крају говори и песма коју је забележио Раде Познановић:

„Валила се Рожанка девојка:
Имам драгог, црепуље ми шара.

Кад црепуљу лијепо нашара,
У Ужицу прода за стопара.

Кад не шара,
Нема ни стопара.“

Аутор текста:
Етнолог Невена Пантић



[1] В.С.Караџић, Српски рјечник, Београд 1898, стр. 291

[2] Под помом „грнац”  Вук Караџић наводи земљани лонац

[3] М.Милићевић, Живот Срба сељака, Београд, 1894, стр. 7

[4] М.Савић, Наша индустрија и занати, Сарајево, 1922, стр. 79

[5] Б. Ђорђевић, Три лица традиционалне керамичке производње у Србији, Народни музеј у Београду, Београд, 2011.год, стр. 49

[6] К. В. Гаспарини, Неке појаве континуитета с подручја археологије у нашим крајевима, Загреб, 1954, стр. 118-127

[7] Б. Ђорђевић, Три лица традиционалне керамичке производње у Србији, Народни музеј у Београду, Београд, 2011.год, стр. 50

[8] Н.Благојевић, Народна керамика  ужичком крају, Ужички зборник бр.3, Ужице, 1974.г, стр. 359

[9] Л.Нидерле, Словенске старине, Нови Сад, 1954, стр. 208 и 244

[10] Др М.Васић, Старосрпска налазишта у Србији, Старинар, св. 1, Београд, 1906, стр. 78-80

[11] Према саопштењу М.Зотовића, кустоса-археолога Народног музеја у Ужицу

[12] Н. Благојевић, исто, стр. 361

[13] Б. Ђорђевић, Три лица традиционалне керамичке производње у Србији, Народни музеј у Београду, Београд, 2011.год, стр. 7-25

[14] П. Томић, О типовима грнчарског кола и керамике у Србији, ГЕМ, бр. 22-23, Београд,  1960. година,  стр. 17

[15] Б.Ђорђевић, Три лица традиционалне керамичке производње у Србији, Народни музеј у Београду, Београд, 2011.год, стр. 47

[16] Ж.Јоксимовић, Ужичке црепуље, СКА, књ 13, Етнолошка и етнографска грађа, Београд, 1909, стр. 485-497

[17] Б. Ђорђрвић, О злакушкој грнчарији и њеном значају за етнолошка и археолошка истраживања

[18] Б. Ђорђрвић, О злакушкој грнчарији и њеном значају за етнолошка и археолошка истраживања

[19] Б. Ђорђевић, Три лица традиционалне керамичке производње у Србији, Народни музеј у Београду, Београд, 2011.год, стр. 40

[20] Н. Благојевић, исто, стр. 335

[21] Н. Благојевић, исто, стр. 336

[22] Н. Благојевић, исто, стр. 340

[23] Б. Ђорђевић,Три лица традиционалне керамичке производње у Србији, Народни музеј у Београду, Београд, 2011.год, стр. 44

[24] Н. Благојевић, исто, стр. 341

[25] Вода која је донета пре изласка сунца и није дирана, у овом крају се назива „цела вода“.