Период Римског царства
Најстарији трагови живота у данашњем селу потичу из доба Римљана, мада су нађени и неки докази у Потпећкој пећини о боравку човека још у доба неолита. Илирска племена са ових простора потискују келтска племена а у првом веку н.е. ова подручја освајају Римљани и припајају провинцији Далмацији. Постоје докази да је на данашњој највишој тачки села, Градини, са које се пружа поглед на 360 степени, постојала нека врста римског утврђења са кога се осматрао и штитио римски пут. У прилог томе иде чињеница и само постојање старог турског (римског) моста на речици Дервенти, надомак Злакусе што указује да су уистину том трасом пролазили поменути друмови. Римске некрополе постоје и у селу Узићи које се граничи са Злакусом а у близини, данашњем селу Висибаба, крај Пожеге постојала је највећа римска муниципија у овом крају.
Период Византије и прве српске државе
За време византијске владавине помиње се између осталих и град Дресник, у близини Ужица што највероватније упућује на Дрежник, односну Дрежничку Градину, у Злакуси.
Овај крај насељен је Словенима када и остали делови Србије а улази у састав прве српске државе коју је основао кнез Часлав у првој половини 10. века а потом половином 12. века, успостављањем српске државе Стефана Немање, улази у њен састав. Када је Свети Сава 1220. године, поред осталих, основао и Моравичку епархију са седиштем у Ариљу, она је обухватила и овај крај. После предаје престола краља Драгутина брату Милутину, Драгутин задржава ужички крај за себе и у том периоду подиже своје задужбине цркву у Ариљу и манастир Рачу, а између њих је село Злакуса. Највећи процват овај крај је доживео за време цара Душана а након његове смрти у овом делу Србије се осамостаљује српски властелин Никола Алтомановић са седиштем у Ужицу. Он је знатно проширио своју територију угрозивши Дубровник, босанског бана Твртка и кнеза Лазара, тако да њих двојица удруженим снагама свргавају Николу Алтомановића и од тада, па све до пада под турско ропство, овај крај је у саставу државе кнеза Лазара и његових наследника.
Период турске владавине
Развој овог краја зауставило је турско овајање, почев од 1459. године, од када се српско становништво сели или исламизира, а муслиманско досељава. У 17. веку овај крај поново доживљава процват, док ратови између Аустрије и Турске изазивају велика разарања и пустош а потом тежак положај српског народа почетком 19. века проузроковао је Први српски устанак 1804. године тако да овај крај све до Другог српског устанка (1815. године) прелази из руку у руке између српских устаника и турске власти. Након тога сам град Ужице се опоравља од ратних разарања и тридесетих година 19. века је седиште нахије и после Београда највећи град у Србији. Од 1862. године, после нових заоштрених сукоба Турци се селе из ужичког краја. Први писани трагови и помени становника села потичу из пописа из друге половине 19. века. Сам назив села потиче из времена турске владавине. Наиме, некадашњим римским путевима касније пролазили су турски каравани. На једној коси у атару села, караване су сачекивали Хајдуци и пресретали Турке па од те косе Турци зазираше те је и назваше ЗЛА КОСА. Временом је „о“ прешло у „у“ и остало је име села ЗЛАКУСА.
Након ослободилачких ратова од Турака (1875-1878) и балканских ратова (1912-1913) крај је коначно ослобођен турске владавине. Велики број мештана Злакусе био је мобилисан за завршне битке за ослобођење а у саставу Дринске дивизије првог позива, Дринске дивизије другог позива и Јаворске војске.
Први светски рат
Само годину дана после завршетка балканских ратова, још неопорављена и исцрпљена Србија је била приморана да уђе у нови рат – Први светски рат, са моћном Аустроугарском монархијом. Поново, велики број мештана Злакусе улази у састав Ужичке војске, која је учествовала у највећим и најпознатијим биткама у том рату. Велики број мештана је страдао у тим биткама или при повлачењу преко Албаније, у саставу Прве армије. Преживели су учествовали као борци Дринске дивизије, у одлучујућим биткама на Солунском фронту и Кајмакчалану, а потом су до 1920. године остали у Караванкама штитећи новонасталу државу, Краљевину СХС. Неки мештани села, преживеши овај сурови рат, били су носиоци Албанске споменице. У периоду Краљевине Југославије посебно познати и учени људи у селу били су из фамилије Терзић (Милутин Терзић – после школовања у Москви постао професор на краљевској Академији, Видоје Терзић – страдао у логору на Бањици…) и Павловић (Бранислав, страдао за време другог светског рата).
Други светски рат
Други светски рат је такође био трагичан по мештане села. 18. августа (Дан МЗ Злакуса) 1941. године, на врху Градина, одиграо се први оружани сукоб између Немаца и Албанаца, са једне стране и партизана са друге стране, а који је претходио нешто каснијем формирању прве слободне територије у Европи-Ужичке Републике. После те битке Немци су сишли низ село и у знак одмазде купили мушке становнике. Између осталог, упали су и у данашњу Терзића авлију, где је у то време радила прва сеоска школа (од 1939. до 1946. године). Као учитељ у школи је радио Народни херој Петар Радовановић, по коме Дом ученика у Ужицу носи име и тада је већ био у пратизанима. Како су после претреса његове собе Немци нашли забрањену комунистичку литературу одвели су из Терзића авлије, Гвоздена Терзића, носиоца Албанске спменице као учесника 1. светског рата и оба балканска рата и његовог синовца, младића од 18 година, потом стрељали и обесили са осталих 16 мештана на самом уласку у село. Данас на том месту стоји споменик у облику вешала који подсећа на тај трагични дан. На истом месту, две године касније, приликом преласка Друге пролетерске бригаде (у чијим редовима је било и бораца из овог села) из Босне, партизани су минирали и пресекли пругу и сачекали немачку композиција, при чему је дошло до окршаја у коме је смртно рањен Народни херој Миодраг Миловановић Луне, чија спомен плоча се налази изнад самог магистралног пута у шуми.
Послератни период комунизма и социјализма
Послератни период обнове оживео је ужички крај, нарочито изградњом привредних објеката као што су Ваљаоница бакра и алуминијума у Севојну и Први партизан у Ужицу јер највећи број мештана села Злакусе се запошљава у њима. Некад сиромашно село грнчара почиње убрзано да напредује изградњом моста преко реке Ђетиње и његовим бољим повезивањем са данашњим магистралним путем Београд-Ужице а убрзо кроз село пролази и пруга Београд-Бар.
Након распада Југославије
Тешка ситуација проузрокована ратним дешавањима приликом распада последње Југославије, економска криза и санкције, крајем 20. века окрећу мештане више ка пољопривреди (узгајању малина, купина, шљива, цвећа…), оживљавању старог грнчарског заната који је био пред замирањем а почетком 21. века и ка убрзаном развоју туризма, након пуштања за туристичке посете Етно парка Терзића авлија и поновног отварања Потпећке пећине за туристе. Село добија статус Месне заједнице, излазећи из месне заједнице у којој је било укупно 5 села. Можда у најтежим тренуцима у историји села, ово село почиње да живи новим животом… ова два туристичка објекта и злакушка грнчарија доводе велики број туриста у село, оживаљавју исто и крећу путем новог развоја села ослоњеног на рурални туризам – отварају се угоститељски објекти у селу и околини, формирају се нова сеоска туристичка домаћинства, прехрамбено-трговинске радње, рибњаци, уређује постепено инфраструкутура села и сигурно да је Злакуса у 21. век ушла са једним новим осмишљеним садржајима који ће је наредних деценија популаризовати на светском туристичком тржишту. Захваљујући тим резултатима, доношењем генералног урбанистичког плана Града Ужица Злакуса управо добија статус локације значајне за развој Града када је у питању туризам и представља источну туристичку тачку територије Града.
