Pisani izvori 19. veka tek u nekoliko navrata pominju upotrebu zemljanih sudova u srpskim domaćinstvima. Vuk Karadžić u „Rječniku“ [1] pominje „crepulju“ i „grnac“ [2], Milićević u „Životu Srba seljaka“ [3] navodeći šta sve ima u srpskoj kući 19. veka, pominje veliki i mali lonac, crepulju i sač. M. Savić [4] piše o majdanu gline u Vranjanima koji je knez Miloš ustupio zanatlijama ovog kraja. Ali, uprkos ovim retkim tragovima iz 19. veka, u literaturi postoji jasan stav o dugoj tradiciji izrade i upotrebe zemljanog posuđa.
Poreklo savremene balkanske lončarije, po morfološkoj sličnosti i načinu izrade savremena nauka najčešće povezuje sa srednjovekovnom, odnosno slovenskom ognjišnom keramikom. Polemika koja vlada među autorima odnosi se na pitanjeda li je tradicija doneta iz prapostojbine Slovena ili je doseljeno slovensko stanovništvo prihvatilo od autohonog stanovništva. [5] Ksenija Vinski [6] ističe da se lonac, crepulja i sač javljaju samo kod balkanskih Slovena, sa jedne strane, dok se sa druge oni pronalaze i u halštatskim nalazima Ilira, praistorijskih stanovnika Balkana, što ukazuje na prenošenje znanja i veština.
Posmatrano lingvistički, uočena je sličnost pojednih pojmova, kao što su crepulja, lonac, vrsta i obara, kojaukazuje na slovensko poreklo, ali samo u onoj meri u kojoj su se Sloveni bavili izradom keramikeu prapostojbini, pre dolaska na Balkan, koji sasvim neosporno obiluje raznovrsnom keramičkom proizvodnjom. [7] U svakom slučaju, autori se slažu u jednom – da svoje korene keramika Srbije vuče iz praistorije, a posebno mesto na mapi tradicionalne proizvodnje zauzima upravo užička keramika. [8]
O vezi užičke i slovenske srednjevekovne keramike N. Blagojević iznosi nekoliko dokaza. Pre svega, tu je već pomenuta terminologija užičkih lončara, koja je, po svemu sudeći,pozamljena iz staroslovenskog jezika. Niderle [9] je uočio da je u ornamentici keramike sela Vranenajduže i u najčistijem obliku sačuvana karakteristična talasasta linija, koja uz formu ukazuje na uticaj rimske provincijske keramike na slovensku, a ove na srpsku srednjevekovnu, na koju se naslanja i savremena keramika užičkog kraja.M.Vasić jeporedeći stare slovenske ćupove sa savremenim proizvodima užičkih grnčara uočio veliku sličnost u fakturi, obliku i pečatu koji se kod oba primera nalaze na dancima posuda otisnutimu reljefu. On ističe da ovi „pečati“ ili „marke“ vode poreklo od slovenske gradišne keramike, dakle negde od 10. veka. [10]
Neverovatnu sličnost u tehnološkom prostupkuizmeđu slovenske keramike i zanatske proizvodnje užičkog krajauočio je i profesor dr Šafranski, prilikom obilaska sela Zlakusa 1959. godine [11].
Prema rečima N. Blagojević:„arheološki lokaliteti užičkog područja s bogatim nalazima ilirsko – halštatske keramike, očuvani geografski nazivi iz tih dalekih vremena, tehnologija materijala i tehnika izrade sudova, očuvane osnovne forme, kult mrtvih kao i obredi, mađije i tabui vezani za lončarsko kolo, terminologija ovog zanata, zatim trampa kao arhaičan oblik razmene dobara, govore o jednoj dubokoj tradiciji izrade zemljanog posuđa na području bivšeg Starog Vlaha. U to vreme u okolini Užica žive ilirska plemena Partini, o čijem prisustvu, pored ostalog, govori i keramika iz pećine u Potpeću…“ [12]
Ručno kolo
U svetlu istorijskog prikaza izrade keramike neophodno je istaći da je najarhaičniji postupak svakako ručna izrada keramike, u koju spada i tzv. „ženska keramika“, za kojom sledi keramika rađena na ručnom kolu i konačno keramika rađena na nožnom kolu. Interesantno je da se uprkos viševekovnom tehnološkom razvoju izrade keramike, nisu izopštavali prethodni načini. Naime, sve do sredine 20. veka, u skoro čitavoj Srbiji je bilaprisutna izrada i upotreba ručno rađenih crepulja, najistaknutijeg proizvoda „ženske keramike“ [13]. Paralelno sa tim, u zavisnosti od sredine, koristile su se i obe vrste kola, iako je nožno kolo tehnički naprednije i svakako je nastalo kao unapređena verzija nožnog kola.Nameće se pitanje zašto se ručno kolo zadržalo do danas u pojedinim krajevima i zašto baš u tim krajevima.
Interesantno je zapažanje Perside Tomić da su se granice rasprostiranja ručnog kola poklapale sa upotrebom novijeg štokavskog dijalektai da se ručno kolo većinom zadržalo kod migranata iz dinarske regije. Ovu pojavu ona objašnjava delimičnom zatvorenošću i izolovanošću doseljenika, pogotovu u slučaju naseljavanja nepristupačnih predela, sa stočarstvom kao osnovnom granom ekonomije, što je rezultiralo očuvanjem nekih starijih elemenata narodne kulture. [14]
Sa druge strane B. Đorđević ističe da uprkos činjenici da je nožno kolo savršenije od ručnog –ono nije nužno i pogodnije za oblikovanje određenog materijala. Naime, proizvodi koji se prave na ručnom kolu su namenjeni pripremanju hrane. To dakle podrazumeva da ova keramika mora biti izdržljiva prilikom neujednačenog izlaganja toploti i nejednakom zagrevanju pojedinih delova posude. Kao odgovor na ovakav zahtev koristi se glina koja je bogata ili pomešana sa kamenom – kvarcom, kvarcnim peskom ili kalcitom. Ove primese u velikoj meri i diktiraju način obrade, pa bi tako kvarc, koji ne sme biti previše sitne granulacije, sekao ruke majstoru prilikom obrade na nožnom kolu. Drugi razlog je preterano kvašenje vodom kod rada na nožnom kolu, što nije pogodno za obradu ovakve mase i treći razlog je težina glinene mase koja se koristi pri oblikovanju na ručnom kolu. Naime, kod izrade zlakuških posuda, odnos gline i kamena je od 50:50% do 40:60% u korist kalcita, a tako teškim posudama prilikom brzog okretanja nogom centrifugalna sila ne bi dozvolila da se zadrže na vitlu. [15] Dakle, upotreba ručnog kola, iako nesavršeniejeg od nožnog, ima svoje praktične razloge i punu opravdanost. Konačno, ono je ostalo u upotrebi u područjima gde se nalazi glina bogata kalcitom i posude izrađene na ručnom kolu su sastavni deo seoskog pokućstva namenjenog pripremanju hrane na otvorenoj vatri. Dalje, potrebno je istaći da su oba načina izrade posuđa paralelno egzistirala do danas, o čemu svedoči i činjenica da su zlakuški grnčari prodavali svoje proizvode širom Srbije, dok su sa druge strane pirotski grnčari, poznati po gleđosanoj keramici, rađenoj na nožnom kolu, radili i u zapadnoj Srbiji. Praktično objašnjenje ove koegzistencije dva metoda rada jeste to da je keramika rađena na ručnom kolu bila namenjena uglavnom upotrebi u seoskim domaćinstvima, dok se gleđosana, sa nožnog vitla, koristila u gradskim sredinama.
Konkretno, zlakuška keramika privlači pažnju nauke još od 1900.godine, kada je izvršeno i prvo iztraživanje u selu Roge [16]. Još je tada uočeno da zlakuška grnčarija prednjači u očuvanosti tehnike i drevnosti tradicije izrade zemljanog posuđa na način koji je po svemu sudeći ostao isti vekovima. Od samih grnčara se može čuti da se način izrade nije menjao već 300 godina [17], a podaci iz literature nedvosmisleno ukazuju na to da početke izrade ovakvog posuđa možemo tražiti u dalekoj prošlosti. Upravo je to specifičnost koja i drži pažnju nauke do danas. Brojna istraživanja tokom čitavog 20. i početkim 21. veka potvrđuju tezu da u Zlakusi imamo najarhaičniju grnčarsku tehniku u Evropi. [18]
Način rada
Zanimljiv je podatak da se ni glina, ni kamen ne kopaju u Zlakusi. Glinu, lokalno zv. „gnjilu“, grnčari pronalaze u majdanu u Vranjanima, koji je udaljen od Zlakuse oko 18 kilometara, a kamen kalcit (SaSO3), lokalno zv. „vrstu“ dovoze iz majdana u Rupeljevu. Majdan gline u Vranjanima je bio zajednički, tapijom koju je knez Miloš dao grnčarima, sve do dvadesetih godina 20. veka, kada je prešao u privatnu svojinu.
Glina se vadila jednostavnim ručnim alatom – krampom, iz jama koje su otvarane svake godine iznova. Kvalitetna glina se nalazila ispod površinskog sloja od 2-3 metra, a iz bezbednosnih razloga se nije kopalo dublje od 8 metara.
Kalcit je eksploatisan iz majdana u brdu Vrstine, selo Rupeljevo. Počev od marta, grnčari su odlazili po „vrstu“ sa jednostavnim alatom, izvesnom vrstom budaka, nešto kraćim nego obično – zv. „čugalj“. Pored velike snage prilikom lomljenja kamena, bila je neophodna i umešnost da bi se pogodila „žila“ koja će „pocepati“ kamen baš onako kako grnčar želi. [19]
Majstori su obe sirovine do 1941.godine prenosili u džakovima od kozline na leđima, što je predstavljalo veliki napor, pogotovu prilikom nošenja kamena, koji je oštrim ivicama sekao kožu na leđima majstora. Kasnije su uzimali konje „pod kiriju“ od onih retkih meštana koji su ih imali ili su plaćali rabadžije da im „dognaju“ materijal.Sirovina je nabavljana u rano proleće da bi se sa „gradnjom“ sudova počelo već u aprilu, a najkasnije do Đurđevdana. [20]
Priprema gline za rad podrazumeva usitnjavanje, tako što se malom sekirom zemlja seče na tanke režnjeve i potapa u vodu, u velikom sudu, najčešće zemljanom ili u „raniji“. Nakon 24 sata, višak vode se odliva, a glina prostire na veliko platno na kome će se mesti, tj. „gaziti“. Sa druge strane, kalcit se pre upotrebe peče, tj. „žeže“, pa se zatim usitnjava tučkom – napravom čiji je slobodni udarni kraj okovan gvožđem, dok sa druge strane stoji majstor koji udara tučkom po „vrsti“, drobeći je do određene finoće. Zatim se dobijeni pesak prosejava kroz sita koja se koriste i za sejanje hlebnog brašna. Nakon toga se pristupa mešenju „gnjile“ i „vrste“ i to u odnosu 50-50%, dok se za „gradnju“ većih sudova stavlja i do 40-60% u korist kalcita.
U sledećoj fazi rada zlakuški grnčari koriste ručno kolo, čime se svrstavaju među poslednje zanatlije tog tipa u Evropi. Ručno kolo je od drveta, primitivne i jednostavne izrade. Sastoji se od jedne vertikalne osovine, zv. „klin“, zatim kruga, zv. „kotur“, koji drže četiri drvena stubića, paoca. Vrh klina je usađen u sredini donje strane kotura i prolazeći kroz krst od dveju daščica, nasađuje se u drveno postolje, koje je jedna duža, deblja i stabilnija daska. Na sredini gornje strane kotura svakog kola, urezan je u krugu poseban znak radionice svakog mastora ponaosob. [21] N. Blagojević je 1973. godine zabeležila dve vrste pečata u Zlakusi –običan ravnokraki krst u krugu i razvijeni krst, stilizovan kao osmokraka zvezda.
Od ostalog alata koristi se:
- „Bekuta“ – drveni nož sa dva reza, koji služi za odsecanje komada umešene zemlje od kojih se prave „sudžuci“ za „zidanje“ suda. Njime setakođe gladi površina suda, odseca višak, tzv. „okrižina“ i „podseca“ sud prilikom skidanja sa kotura.
- „Kostura“ – kod nekog majstora drveni, a kod nekog metalni nož sa jednim rezom. Služi obradi, a ranije i ornamentisanju suda.
- „Bočilo“ je masivniji komad drveta sa izbočenim i zaglađenim spoljnim površinama ili daščica sa jednom zaobljenom stranom i novijeg je datuma. Služi za „bočenje“ suda, preciznije – za izbacivanje trbuha pritiskom iznutra napolje.
- „Šaraljka“ je takođe novijeg datuma i obično je napravljena od kalema za konac, kroz čiju je sredinu provučen prutić, da bi kalem mogao da se okreće. Ivice točka kalema su izreckane, pa tako prislonjen na vlažan sud ostavlja trag, tj. „šaru“.
- „Rub“ je parče platna od konoplje, tzv. „kudeljin bez“ koji služi za glađenje zida suda. Rub stoji pored „brčkaonice“ – starog zemljanog suda u kome je voda za kvašenje.
Za početak same izrade, majstor postavlja komad gline u oblku pogače na kolo, koje je prethodno posuo kalcitom da se sud ne bi zalepio. Zatim formira dance posude, pri tom izvlačeći početak zidova. Nakon toga „gradi“ zidove spiralno dodajući valjkaste komade mase, tj. „sudžuke“, pa vrat i usne suda. Sve vreme on levom rukom okreće kolo u levu stranu, dok desnom rukom zida.
Veći sudovi su pravljeni u etapama, tačnije, sud se morao sušiti u više navrata tokom „zidanja“ jer bi se vlažni zidovi velikih lonaca, rađenih odjednom – srušili.
Modelovani sudovi se najpre suše na suncu ili na promaji, u zavisnosti od vremenskih prilika i godišnjeg doba, 2 do 10 dana. Nakon toga sledi dorada i sušenje u sušari, na temperaturi od 100 do 200 stepeni da bi se isušila sva hemijski vezana voda. Ovo je posebno važno za narednu fazu rada, tj. pečenje sudova. Naime, ukolko bi ostalo vlage posuđe bi popucalo prilikom pečenja.
Sam čin pečenja ili „žeženja“ vrši se tradicionalno na otvorenoj vatri. Vatrište („žegaonica“, „žižanica“, „žežnica“) se nalazi na ravnom zemljištu, gde se postave dva deblja drveta – „baskije“, koje majstori nazivaju „podglavnice“. Na njih se stavljaju drva, pa onda sudovi jedan za drugim, a između sudova po drvo koje će osigurati rastojalje, a tako i cirkulaciju toplote. Na sudove se opet stavljaju drva i to tako da se na kraju slaganja sudovi i ne vide. Pečenje traje od sat do dva i po sata [22] i tom prilikom se razvije tolota između 700 i 800 stepeni [23]. Majstori dežuraju pored sudova, vodeći računa o tome da vatra održava koliko toliko stabilnu temperaturu i da se sudovi ravnomerno ispeku. Znak da je posuđe pečeno je bela boja koju dobiju prilikom usijanja.
Poslednja faza izrade zlakuške keramike je kaljenjeili „obarisanje“ posuda. Naime, lončari su radi postizanja trajnosti i otpornosti, odmah po pečenju, a na zahtev kupaca, potapali posuđe u ključalu kašu od projinog brašna. Ova kaša se zakuvavala odmah pored vatrišta u velikim bakračima i u nju su se spuštali usijani sudovi. Danas se posuđe retko kali. [24]
Običaji i verovanja
Rezultati terenskog istraživanja koje je Narodni muzej Užice sproveo 1973. godine govore da je za grnčarski zanat vezano dosta verovanja i običaja. Naime, mnogi autori su naglašavali da praznoverice i varovanja vezuju samo za tzv. „žensku keramiku“, dok kod muške zanatske izrade posuđa nije takav slučaj. Ovo istraživanje je opovrglo taj stav, beležeći bogat korpus verovanja.
Konkretno, u Zlakusi je zabeleženo da se na Badnji dan, rano ujutru, kad domaćin unese badnjak, lomi kolo-kolač. Naime, taj kolač bi domaćica umesila prethodnog dana od pšeničnog brašna i „cele vode“ [25] i zajedno sa domaćinom lomila na badnjaku. Zatim bi prelomljen kolač stavljali na zemljani lonac sa posnim varivom, pa na kolo i tako unosili u kuću. Tada bi se domaćin tri puta krstio i tri puta unakrst prelivao kolo rakijom, dajući posle svim ukućanima da otpiju rakije. Nakon toga bi zajedno sa domaćicom okretao kolo sa obrednim kolačom na levu stranu tri puta uz reči:
„Ovako da nam ide za godinu dana napredak u kući.“
Sutradan bu svi uzeli po malo od jedne polovine kolača, dok se druga polovina davala stoci.
Na sam dan Božića, uzima se desna plećka pečenog praseta, tj „pečenice“ i stavlja na kotur od grnčarskog kola. Zatim se kolo okreće na levu stranu, uz reči
„Kako se ovo kolo okretalo, okretala se i ova kuća unapred za godinu dana.“
Nakon toga se plećka vraćala u kuću, jelo se meso sa nje, gatalo se u kost, a nakon toga se kost stavljala u zemljani lonac pored grnčarskog kola da tu stoji narednih godinu dana, tj. do sledećeg Božića.
Isti običaj se javlja i prilikom proslave seoske „prislave“, tj. zavetine, kada se kost od jagnjeće plećke čuva godinu dana u loncu gde stoji voda za kvašenje ruba i ruku – „brčkaonici“.
O značaju grnčarskog kola u ovom kraju govori i podatak da se verovalo da će dete koje dugo neće da progovori ili prohoda to učiniti ako mu majka da pogače koju je zamesila na kolu. Takođe, u slučaju smrti u kući – kolo se nije okretalo punih 40 dana, a ukoliko je majstor morao da radi tokom tih 40 dana, odlazio bi u susedno domaćinstvo.
Što se tiče verovanja u vezi samog rada na kolu, smatralo se da posao treba počinjati rano ujutru ponedeljkom – da bi posao napredovao. Rad bi se počinjao i završavao tako što bi se majstor prekrstio i poljubio kolo – „ranoca kuće“. Takođe, grčari su dosta verovali u „zle i urokljive oči“, pa nisu smatrali dobrim znakom pohvale i začuđavanje određenih ljudi. Isto tako su vodili računa o tome koga sreću prilikom polaska na put radi prodaje proizvoda, pa osobe sa imenom Stanko, Zorka, Stanojka nisu smatrali dobrim predznakom (prodaja će da „stane“ ili će da ide „nazor“), dok je bilo poželjno sresti Mileta, Radu, Draga i sl. Takođe, tokom putabi se uzela grabova grančica (da se sudovi „razgrabe“) ili ljuska sa drvenog mosta (da prodaja ide kao voda).
Konačno, o značaju grnčarskog zanata u ovom kraju govori i pesma koju je zabeležio Rade Poznanović:
„Valila se Rožanka devojka:
Imam dragog, crepulje mi šara.
Kad crepulju lijepo našara,
U Užicu proda za stopara.
Kad ne šara,
Nema ni stopara.“
Autor teksta:
Etnolog Nevena Pantić
[1] V.S.Karadžić, Srpski rječnik, Beograd 1898, str. 291
[2] Pod pomom „grnac” Vuk Karadžić navodi zemljani lonac
[3] M.Milićević, Život Srba seljaka, Beograd, 1894, str. 7
[4] M.Savić, Naša industrija i zanati, Sarajevo, 1922, str. 79
[5] B. Đorđević, Tri lica tradicionalne keramičke proizvodnje u Srbiji, Narodni muzej u Beogradu, Beograd, 2011.god, str. 49
[6] K. V. Gasparini, Neke pojave kontinuiteta s područja arheologije u našim krajevima, Zagreb, 1954, str. 118-127
[7] B. Đorđević, Tri lica tradicionalne keramičke proizvodnje u Srbiji, Narodni muzej u Beogradu, Beograd, 2011.god, str. 50
[8] N.Blagojević, Narodna keramika užičkom kraju, Užički zbornik br.3, Užice, 1974.g, str. 359
[9] L.Niderle, Slovenske starine, Novi Sad, 1954, str. 208 i 244
[10] Dr M.Vasić, Starosrpska nalazišta u Srbiji, Starinar, sv. 1, Beograd, 1906, str. 78-80
[11] Prema saopštenju M.Zotovića, kustosa-arheologa Narodnog muzeja u Užicu
[12] N. Blagojević, isto, str. 361
[13] B. Đorđević, Tri lica tradicionalne keramičke proizvodnje u Srbiji, Narodni muzej u Beogradu, Beograd, 2011.god, str. 7-25
[14] P. Tomić, O tipovima grnčarskog kola i keramike u Srbiji, GEM, br. 22-23, Beograd, 1960. godina, str. 17
[15] B.Đorđević, Tri lica tradicionalne keramičke proizvodnje u Srbiji, Narodni muzej u Beogradu, Beograd, 2011.god, str. 47
[16] Ž.Joksimović, Užičke crepulje, SKA, knj 13, Etnološka i etnografska građa, Beograd, 1909, str. 485-497
[17] B. Đorđrvić, O zlakuškoj grnčariji i njenom značaju za etnološka i arheološka istraživanja
[18] B. Đorđrvić, O zlakuškoj grnčariji i njenom značaju za etnološka i arheološka istraživanja
[19] B. Đorđević, Tri lica tradicionalne keramičke proizvodnje u Srbiji, Narodni muzej u Beogradu, Beograd, 2011.god, str. 40
[20] N. Blagojević, isto, str. 335
[21] N. Blagojević, isto, str. 336
[22] N. Blagojević, isto, str. 340
[23] B. Đorđević,Tri lica tradicionalne keramičke proizvodnje u Srbiji, Narodni muzej u Beogradu, Beograd, 2011.god, str. 44
[24] N. Blagojević, isto, str. 341
[25] Voda koja je doneta pre izlaska sunca i nije dirana, u ovom kraju se naziva „cela voda“.
