ОСНОВНА ШКОЛА У ЗЛАКУСИ
Школа у Злакуси није имала свога летописца до дана када је Министарство просвете НР Србије затражило 1946. године расписом да се преко окружних народних одбора прикупе подаци о настанку основних школа. Писац кратке историографије Основне школе у Злакуси била је Олга С. Михаиловић која је окружном одбору у Ужицу 15. Октобра 1946. године доставила неколико фактографских података о школи у Злакуси не наводећи изворе: „Школа је основана 1939. године као одељење школе у Крвавцима. Од јануара 1945. године ради као самостална. Од почетка до данас ради у приватној кући. Учитељ у овој школи био је Петар Радовановић.“
Дефинитивно је да школа у Злакуси почиње са радом непосредно пред Други светски рат, 1939. године у домаћинству Гвоздена Терзића, носиоца албанске споменице, који једну од две своје куће уступа за потребе прве школе у селу (данашњи Етно парк «Терзића авлија»). Као први учитељ у школи у Злакуси, ради Петар Радовановић, по коме Дом за децу и омладину у Ужицу од 1968. године носи име, с обзиром да је исти бивши штићеник овог дома. После априлског слома Југославије, из тзв. Независне државе Хрватске (НДХ) протерани су многи учитељи српске националности. Међу протераним био је Радовановић Петар, учитељ Народне школе у Пркосима (Босанскопетровачки срез) и распоређен је у Народну школу у Злакусу у којој је био од априла до јесени 1941. Године када се придружио партизанским јединицама. Учитељ Петар Радовановић рођен је 1918. године у Маковишту код Косјерића, живео је у Дому Црвеног крста и по одласку у партизане је смртно рањен у борби против непријатеља код Каловника 1942. године.
За прву школу у Злакуси, у домаћинству Гвоздена Терзића, везана је и трагична прича. 18. Августа 1941. године, после битке на Градини, Немци долазе у данашњу «Терзића авлију», проваљују собу од учитеља у којој је он боравио пре одласка у партизане и у њој налазе тада забрањену, комунистичку литературу. Због тих књига одводе из «Терзића авлије» Гвоздена и његовог синовца Милисава Терзића, младића од 18 година и стрељају и вешају на уласку у село где је данас спомен парк «Вешала». Милисав Терзић, је иначе и први помоћни радник (послужитељ) те школе а после његове трагичне погибје, све док је школа радила у овом домаћинству, послове послужитеља је обављао Милован Терзић (други синовац Гвозденов и рођени брат Милисава) које наслеђује исто домаћинство.
Основна школа радила је и после ослобођења, такође у приватној кући, у фамилији Радосављевић, где су се по завршетку рата одржавали и аналфабетски течаји за убрзано описмењавање становништва, све до 1949. године, када је смештена у просторије земљорадничке задруге. У том периоду неки ђаци из Злакусе иду у школу и Узиће и Крвавце. После рата најпре је покренута иницијатива да се изгради објекат за потребе школе, на данашњем имању Томислава Дрндаревића и да школа ниси име Видоја Терзића, правника из села Злакусе који је стрељан у логору на Бањици за време Другог светског рата. Међутим, дошло је до промене плана и школа почиње са радом у објекту на имању фамилије Шуњеварић, такође у центру села, такозваној Пецарини.
О томе се говори у допису кога је 26. септембра 1954. године Народни одбор општине Потпећ упути Среском већу народног одбора среза у коме се каже:
«Године 1947. у селу Злакуса изграђена је зграда која је тада била задужена за задружне сврхе села Злакусе. Међутим, по изградњи исте указала се нужнија потреба да се поменута зграда уступи за потребе основне школе јер се поменуто село још од 1937. (?) године са основном школом потуцало по приватним кућама. Тако се основна школа и дан-данас налази у поменутој згради и то са четири одељења, тј. разреда. Земљиште на коме је зграда подигнута није никаквим путем прешло у друштвену својину, већ се и сада налази у приватним рукама и како је Управни одбор земљорадничке задруге, на предлог грађана поменутог села донео одлуку да се поменута зграда уступи за школу, то предлажем да се на основу постојећих законских прописа донесе акт о експропријацији јужног дела кат. парцеле бр. 90, површине 0,28 ха која је у власништву Милоша Шуњеварића коме је понуђена размена парцела а за потребе школског дворишта и осталих школских просторија потребних школи.“
Поступак уступања задружних просторија школи и обезбеђења шкослког дворишта је, изгледа, потрајао јер је школа била у приватној згради до 1949. године када се сместила у задружне просторије. Тада, до 1951. године као учитељица у школи ради Љубица Митровић а након ње долази Љубица Верговић која 1952. године, усред зиме, остаје без огрева те у фебруару пише Месном одбору Потпећ обавештење и упозорење:
«Школа располаже са врло мало огрева, зато Вас молим да наредите онима којима је нарезано да дрва довезу школи и то одмах. Ово схватите за хитно и озбиљно.»
Онај коме је нарезано да толико и толико кубика буковине довезе школи је, изгледа испунио нарез, те је извесно време у школи био безрижан рад све до априла 1954. године када, забринута за школске просторије, учитељица Љубица Верговић, која је и управитељ школе (одлуком Министарства просвете учитељ неподељене школе био је истовремено и управитељ) пише Народном одбору среза ужичког, Секретаријату за просвету:
«Извештавате се да је Земљорадничка задруга у Потпећу одлучила да за своју филијалу узме од школе једну просторију и то спваћу собу наставника ове школе. Како школа не располаже другим просторијама, сем учионице и стана за учитеља, то је у стану учитеља смештена школска архива, књижница, разне школске ствари, школска учила чак и народна књижница, и ако се узме једна просторија у питању је стан учитеља и смештај ових ствари. Познато Вам је, такође, да је двориште недовољно и за ђаке и да наставница улаже огроман напор да исто украси и одржи на достојној висини. А шта би тек било кад се задруга смести!»
У наставку дописа учитељица пише да је незамисливо да у једној просторији буде задружна продавница а у другој, врата до врата, учионица и моли Народни одбор општине да саопшти Задрузи «да се више наставница не узнемирава и не омета у своме раду». У вези овог спора Народни одбор среза обавестио је Народни одбор општине да се не слаже са одлуком задруге да у згради школе отвори продавницу. Тако је стављена тачка на покушај задруге да школи узме једну просторију. Међутим, учтељичин мир је кратко трајао.
У априлу 1954. Народни одбор општине је обавестио учитељицу Верговић да се парцела која је намењена за школску башту неплански користи јер учитељица издаје под закуп и да је толика парцела превелика за једног учитеља када се узме у обзир да у осмогодишњој школи у Крвавцима осам наставника нема башту и да наведену њиву највише користи послужитељ јер је обрађује а учитељица на тавану има залихе кукуруза за три године. На ове примедбе учитељица Верговић је подсетила Народни одбор општине да је дужан да, ако учитељ нема башту да му је нађе.
У злакушкој школи, после Љубице Верговић радио је Драган Ђоковић а 1956. У село је дошао млади учитељски пар Шојић, Милорад и Радосава, који ће свој радни век све до пензије провести у овој школи, најпре у самосталној школи до 1957. године, а потом ће ова школа са два конбинована одељења ући у састав Основне школе Љубиша Веснић у Крвавцима.
У историографији злакушке школе уписане су и друге појединости које говоре како је школа због недостатака простора радила у две смене, и како су ђачки родитељи потпомагали школу на тај начин што су својим средствима набављали материјал и поправљали стрехе школске зграде у коју њихова деца иду на наставу.
За смештај Основне школе у Злакуси почела је 1965. године да се гради нова школска зграда, коју су изградили сами мештани села а у изградњи су учествовале великим делом жене кроз кулуке с обзиром да се већ одређени део мушког становништва почео запошљавати у фабрикама. Поред рада на изградњи објекта школе, добар део материјала за школу су дали такође мештани (циглу, шљунак, камне, грађу…) – примера ради, Милован Терзић је сву циглу поклонио за зидање данашње школе . Усељење у нову школу (данашња школска зграда у Злакуси) је било након 5 година од почетка изградње. Један од главних покретача изградње школе управо је био учитељ Милорад Шојић, као и већине осталих акција у то време у селу. Овај учитељ је донео и први радио уређај у село, први телевизор као и први аутомобил а био је и једна од покретача прве електрификације села које је донело велики препород Злакуси. Изградњом школе изграђен је и учитељски стан. Претходно су дотадашњу школску зграду која је имала једну учионицу уступили Трговинском предузећу Чигота уз накнаду од милион и шест стотина хиљада динара која су употребљена за довршавање нове школске зграде у којој ће бити стан за учитеље и две учионице. У нове учионице 5. Септембра 1970. године учитељи Радосава и Милорад увели су два конбинована одељења.
Током наредних година број ученика у Злакуси ће варирати али ће увек опстајати два конбинована одељења а повремено и три. На пример, 1960. године је имала 80 ученика, средином 1975. године било је 39 ученика и два учитеља, 1994. 57 ученика, 2013. године 31 ученик… најмање ученика, 24 било је у школској 2009/10. години а највише, 82 ученика у школској 1959/60. години. Почетком XXI века у школи у Злакуси се формира засебно и предшколско одељење са васпитачем Златом Јањић. По одласку у пензију, најпре Радосаве (1986) а потом и Милорада Шојића (1990), као учитељица у Злакуси ради једно време Коса Узуновић а затим учитељице Мирка Илић и Биљана Матијевић и учитељ Радован Павловић.
Доласком у Злакусу, учитељски пар Шојић затиче као помоћног радника Богољуба Терзића који као послижитељ званично ради у периоду 1959-1966. Пре њега, када је школа почела да ради у данашњој Терзића авлији, најпре је као послужитељ радио Милисав Терзић од 1939. до 1941. Године (када је стрељан а затим обешен са осталим недужним мештанима села 18. августа на Злакушкој рампи после битке на Градини) а потом његов брат Милован Терзић. Од 1966. до 1980. године послужитељ је Мелентијевић Милија, потом од 1979. до 1993. Цмиљка Ковачевић а од 1993. године Драгица Тешић.
Скупштина Општине Ужице, на седници у јуну 1991. године усвојила је Одлуку о броју, структури и просторном распореду основних школа на подручју Општине Ужице и у члану 2. Поменуте Одлуке наводи се да ће се програм основног образовања остваривати у шест основних школа са статусом правног лица и 20 физички издвојених одељења. За Основну школу Љубиша Веснић у Крвавцима ( а тиме и њеног издвојеног одељења у Злакуси) ова одлука је значила губљење својства правног лица и припајање Основној школи Душан Јерковић у Ужицу. Ова Одлука остаје на снази до 1995. године када школе у Крвацима и Злакуси мењају матичну школу и тада постају Издвојена одељења Основне школе Алекса Дејовић у Севојну и тај статус имају и данас.
Носиоци Вукове дипломе из Злакусе до 2014. године су:
- Терзић (Видосав) Весна 1976/77
- Дрндаревић (Славољуб) Саша 1984/85
- Бацотић (Секула) Нада 1984/85
- Тешић (Живорад) Драгана 1987/88
- Стаматовић (Бранко) Жељко 1990/91
- Шуњеварић (Радољуб) Јана 2005/2006
- Тешић (Мирослав) Јелена 2006/2007
- Јањић Марија 2008/2009
- Никитовић Јована 2008/2009
- Шуњеварић Саша 2009/2010
- Сарвановић Данка 2012/2013
Најважније године у историографији основне школе у Злакуси:
1939. – почиње са радом Народна школа у Злакуси, у приватној кући Гвоздена Терзића, данашњем Етно парку Терзића авлија
1949 – школа у Злакуси се из приватне куће сели у објекат задружног дома
1970. – завршава се нова школска зграда у коју се школа усељава и у којој ради до дана данашњег
1991. – школа у Злакуси, до тада издвојено одељење Основне школе Љубиша Веснић у Крвавцима, заједно са школом у Крвавцима а Одлуком Скупштине Општине Ужице, припаја се градској школи Душан Јерковић у Ужицу
1995. – издвојена школска одељења у Злакуси и Крвацима додељују се новој матичној школи, Основној школи Алекса Дејовић у Севојну
Више о матичној школи на:
