OSNOVNA ŠKOLA U ZLAKUSI
Škola u Zlakusi nije imala svoga letopisca do dana kada je Ministarstvo prosvete NR Srbije zatražilo 1946. godine raspisom da se preko okružnih narodnih odbora prikupe podaci o nastanku osnovnih škola. Pisac kratke istoriografije Osnovne škole u Zlakusi bila je Olga S. Mihailović koja je okružnom odboru u Užicu 15. Oktobra 1946. godine dostavila nekoliko faktografskih podataka o školi u Zlakusi ne navodeći izvore: „Škola je osnovana 1939. godine kao odeljenje škole u Krvavcima. Od januara 1945. godine radi kao samostalna. Od početka do danas radi u privatnoj kući. Učitelj u ovoj školi bio je Petar Radovanović.“
Definitivno je da škola u Zlakusi počinje sa radom neposredno pred Drugi svetski rat, 1939. godine u domaćinstvu Gvozdena Terzića, nosioca albanske spomenice, koji jednu od dve svoje kuće ustupa za potrebe prve škole u selu (današnji Etno park «Terzića avlija»). Kao prvi učitelj u školi u Zlakusi, radi Petar Radovanović, po kome Dom za decu i omladinu u Užicu od 1968. godine nosi ime, s obzirom da je isti bivši štićenik ovog doma. Posle aprilskog sloma Jugoslavije, iz tzv. Nezavisne države Hrvatske (NDH) proterani su mnogi učitelji srpske nacionalnosti. Među proteranim bio je Radovanović Petar, učitelj Narodne škole u Prkosima (Bosanskopetrovački srez) i raspoređen je u Narodnu školu u Zlakusu u kojoj je bio od aprila do jeseni 1941. Godine kada se pridružio partizanskim jedinicama. Učitelj Petar Radovanović rođen je 1918. godine u Makovištu kod Kosjerića, živeo je u Domu Crvenog krsta i po odlasku u partizane je smrtno ranjen u borbi protiv neprijatelja kod Kalovnika 1942. godine.
Za prvu školu u Zlakusi, u domaćinstvu Gvozdena Terzića, vezana je i tragična priča. 18. Avgusta 1941. godine, posle bitke na Gradini, Nemci dolaze u današnju «Terzića avliju», provaljuju sobu od učitelja u kojoj je on boravio pre odlaska u partizane i u njoj nalaze tada zabranjenu, komunističku literaturu. Zbog tih knjiga odvode iz «Terzića avlije» Gvozdena i njegovog sinovca Milisava Terzića, mladića od 18 godina i streljaju i vešaju na ulasku u selo gde je danas spomen park «Vešala». Milisav Terzić, je inače i prvi pomoćni radnik (poslužitelj) te škole a posle njegove tragične pogibje, sve dok je škola radila u ovom domaćinstvu, poslove poslužitelja je obavljao Milovan Terzić (drugi sinovac Gvozdenov i rođeni brat Milisava) koje nasleđuje isto domaćinstvo.
Osnovna škola radila je i posle oslobođenja, takođe u privatnoj kući, u familiji Radosavljević, gde su se po završetku rata održavali i analfabetski tečaji za ubrzano opismenjavanje stanovništva, sve do 1949. godine, kada je smeštena u prostorije zemljoradničke zadruge. U tom periodu neki đaci iz Zlakuse idu u školu i Uziće i Krvavce. Posle rata najpre je pokrenuta inicijativa da se izgradi objekat za potrebe škole, na današnjem imanju Tomislava Drndarevića i da škola nisi ime Vidoja Terzića, pravnika iz sela Zlakuse koji je streljan u logoru na Banjici za vreme Drugog svetskog rata. Međutim, došlo je do promene plana i škola počinje sa radom u objektu na imanju familije Šunjevarić, takođe u centru sela, takozvanoj Pecarini.
O tome se govori u dopisu koga je 26. septembra 1954. godine Narodni odbor opštine Potpeć uputi Sreskom veću narodnog odbora sreza u kome se kaže:
«Godine 1947. u selu Zlakusa izgrađena je zgrada koja je tada bila zadužena za zadružne svrhe sela Zlakuse. Međutim, po izgradnji iste ukazala se nužnija potreba da se pomenuta zgrada ustupi za potrebe osnovne škole jer se pomenuto selo još od 1937. (?) godine sa osnovnom školom potucalo po privatnim kućama. Tako se osnovna škola i dan-danas nalazi u pomenutoj zgradi i to sa četiri odeljenja, tj. razreda. Zemljište na kome je zgrada podignuta nije nikakvim putem prešlo u društvenu svojinu, već se i sada nalazi u privatnim rukama i kako je Upravni odbor zemljoradničke zadruge, na predlog građana pomenutog sela doneo odluku da se pomenuta zgrada ustupi za školu, to predlažem da se na osnovu postojećih zakonskih propisa donese akt o eksproprijaciji južnog dela kat. parcele br. 90, površine 0,28 ha koja je u vlasništvu Miloša Šunjevarića kome je ponuđena razmena parcela a za potrebe školskog dvorišta i ostalih školskih prostorija potrebnih školi.“
Postupak ustupanja zadružnih prostorija školi i obezbeđenja škoslkog dvorišta je, izgleda, potrajao jer je škola bila u privatnoj zgradi do 1949. godine kada se smestila u zadružne prostorije. Tada, do 1951. godine kao učiteljica u školi radi Ljubica Mitrović a nakon nje dolazi Ljubica Vergović koja 1952. godine, usred zime, ostaje bez ogreva te u februaru piše Mesnom odboru Potpeć obaveštenje i upozorenje:
«Škola raspolaže sa vrlo malo ogreva, zato Vas molim da naredite onima kojima je narezano da drva dovezu školi i to odmah. Ovo shvatite za hitno i ozbiljno.»
Onaj kome je narezano da toliko i toliko kubika bukovine doveze školi je, izgleda ispunio narez, te je izvesno vreme u školi bio bezrižan rad sve do aprila 1954. godine kada, zabrinuta za školske prostorije, učiteljica Ljubica Vergović, koja je i upravitelj škole (odlukom Ministarstva prosvete učitelj nepodeljene škole bio je istovremeno i upravitelj) piše Narodnom odboru sreza užičkog, Sekretarijatu za prosvetu:
«Izveštavate se da je Zemljoradnička zadruga u Potpeću odlučila da za svoju filijalu uzme od škole jednu prostoriju i to spvaću sobu nastavnika ove škole. Kako škola ne raspolaže drugim prostorijama, sem učionice i stana za učitelja, to je u stanu učitelja smeštena školska arhiva, knjižnica, razne školske stvari, školska učila čak i narodna knjižnica, i ako se uzme jedna prostorija u pitanju je stan učitelja i smeštaj ovih stvari. Poznato Vam je, takođe, da je dvorište nedovoljno i za đake i da nastavnica ulaže ogroman napor da isto ukrasi i održi na dostojnoj visini. A šta bi tek bilo kad se zadruga smesti!»
U nastavku dopisa učiteljica piše da je nezamislivo da u jednoj prostoriji bude zadružna prodavnica a u drugoj, vrata do vrata, učionica i moli Narodni odbor opštine da saopšti Zadruzi «da se više nastavnica ne uznemirava i ne ometa u svome radu». U vezi ovog spora Narodni odbor sreza obavestio je Narodni odbor opštine da se ne slaže sa odlukom zadruge da u zgradi škole otvori prodavnicu. Tako je stavljena tačka na pokušaj zadruge da školi uzme jednu prostoriju. Međutim, učteljičin mir je kratko trajao.
U aprilu 1954. Narodni odbor opštine je obavestio učiteljicu Vergović da se parcela koja je namenjena za školsku baštu neplanski koristi jer učiteljica izdaje pod zakup i da je tolika parcela prevelika za jednog učitelja kada se uzme u obzir da u osmogodišnjoj školi u Krvavcima osam nastavnika nema baštu i da navedenu njivu najviše koristi poslužitelj jer je obrađuje a učiteljica na tavanu ima zalihe kukuruza za tri godine. Na ove primedbe učiteljica Vergović je podsetila Narodni odbor opštine da je dužan da, ako učitelj nema baštu da mu je nađe.
U zlakuškoj školi, posle Ljubice Vergović radio je Dragan Đoković a 1956. U selo je došao mladi učiteljski par Šojić, Milorad i Radosava, koji će svoj radni vek sve do penzije provesti u ovoj školi, najpre u samostalnoj školi do 1957. godine, a potom će ova škola sa dva konbinovana odeljenja ući u sastav Osnovne škole Ljubiša Vesnić u Krvavcima.
U istoriografiji zlakuške škole upisane su i druge pojedinosti koje govore kako je škola zbog nedostataka prostora radila u dve smene, i kako su đački roditelji potpomagali školu na taj način što su svojim sredstvima nabavljali materijal i popravljali strehe školske zgrade u koju njihova deca idu na nastavu.
Za smeštaj Osnovne škole u Zlakusi počela je 1965. godine da se gradi nova školska zgrada, koju su izgradili sami meštani sela a u izgradnji su učestvovale velikim delom žene kroz kuluke s obzirom da se već određeni deo muškog stanovništva počeo zapošljavati u fabrikama. Pored rada na izgradnji objekta škole, dobar deo materijala za školu su dali takođe meštani (ciglu, šljunak, kamne, građu…) – primera radi, Milovan Terzić je svu ciglu poklonio za zidanje današnje škole . Useljenje u novu školu (današnja školska zgrada u Zlakusi) je bilo nakon 5 godina od početka izgradnje. Jedan od glavnih pokretača izgradnje škole upravo je bio učitelj Milorad Šojić, kao i većine ostalih akcija u to vreme u selu. Ovaj učitelj je doneo i prvi radio uređaj u selo, prvi televizor kao i prvi automobil a bio je i jedna od pokretača prve elektrifikacije sela koje je donelo veliki preporod Zlakusi. Izgradnjom škole izgrađen je i učiteljski stan. Prethodno su dotadašnju školsku zgradu koja je imala jednu učionicu ustupili Trgovinskom preduzeću Čigota uz naknadu od milion i šest stotina hiljada dinara koja su upotrebljena za dovršavanje nove školske zgrade u kojoj će biti stan za učitelje i dve učionice. U nove učionice 5. Septembra 1970. godine učitelji Radosava i Milorad uveli su dva konbinovana odeljenja.
Tokom narednih godina broj učenika u Zlakusi će varirati ali će uvek opstajati dva konbinovana odeljenja a povremeno i tri. Na primer, 1960. godine je imala 80 učenika, sredinom 1975. godine bilo je 39 učenika i dva učitelja, 1994. 57 učenika, 2013. godine 31 učenik… najmanje učenika, 24 bilo je u školskoj 2009/10. godini a najviše, 82 učenika u školskoj 1959/60. godini. Početkom XXI veka u školi u Zlakusi se formira zasebno i predškolsko odeljenje sa vaspitačem Zlatom Janjić. Po odlasku u penziju, najpre Radosave (1986) a potom i Milorada Šojića (1990), kao učiteljica u Zlakusi radi jedno vreme Kosa Uzunović a zatim učiteljice Mirka Ilić i Biljana Matijević i učitelj Radovan Pavlović.
Dolaskom u Zlakusu, učiteljski par Šojić zatiče kao pomoćnog radnika Bogoljuba Terzića koji kao posližitelj zvanično radi u periodu 1959-1966. Pre njega, kada je škola počela da radi u današnjoj Terzića avliji, najpre je kao poslužitelj radio Milisav Terzić od 1939. do 1941. Godine (kada je streljan a zatim obešen sa ostalim nedužnim meštanima sela 18. avgusta na Zlakuškoj rampi posle bitke na Gradini) a potom njegov brat Milovan Terzić. Od 1966. do 1980. godine poslužitelj je Melentijević Milija, potom od 1979. do 1993. Cmiljka Kovačević a od 1993. godine Dragica Tešić.
Skupština Opštine Užice, na sednici u junu 1991. godine usvojila je Odluku o broju, strukturi i prostornom rasporedu osnovnih škola na području Opštine Užice i u članu 2. Pomenute Odluke navodi se da će se program osnovnog obrazovanja ostvarivati u šest osnovnih škola sa statusom pravnog lica i 20 fizički izdvojenih odeljenja. Za Osnovnu školu Ljubiša Vesnić u Krvavcima ( a time i njenog izdvojenog odeljenja u Zlakusi) ova odluka je značila gubljenje svojstva pravnog lica i pripajanje Osnovnoj školi Dušan Jerković u Užicu. Ova Odluka ostaje na snazi do 1995. godine kada škole u Krvacima i Zlakusi menjaju matičnu školu i tada postaju Izdvojena odeljenja Osnovne škole Aleksa Dejović u Sevojnu i taj status imaju i danas.
Nosioci Vukove diplome iz Zlakuse do 2014. godine su:
- Terzić (Vidosav) Vesna 1976/77
- Drndarević (Slavoljub) Saša 1984/85
- Bacotić (Sekula) Nada 1984/85
- Tešić (Živorad) Dragana 1987/88
- Stamatović (Branko) Željko 1990/91
- Šunjevarić (Radoljub) Jana 2005/2006
- Tešić (Miroslav) Jelena 2006/2007
- Janjić Marija 2008/2009
- Nikitović Jovana 2008/2009
- Šunjevarić Saša 2009/2010
- Sarvanović Danka 2012/2013
Najvažnije godine u istoriografiji osnovne škole u Zlakusi:
1939. – počinje sa radom Narodna škola u Zlakusi, u privatnoj kući Gvozdena Terzića, današnjem Etno parku Terzića avlija
1949 – škola u Zlakusi se iz privatne kuće seli u objekat zadružnog doma
1970. – završava se nova školska zgrada u koju se škola useljava i u kojoj radi do dana današnjeg
1991. – škola u Zlakusi, do tada izdvojeno odeljenje Osnovne škole Ljubiša Vesnić u Krvavcima, zajedno sa školom u Krvavcima a Odlukom Skupštine Opštine Užice, pripaja se gradskoj školi Dušan Jerković u Užicu
1995. – izdvojena školska odeljenja u Zlakusi i Krvacima dodeljuju se novoj matičnoj školi, Osnovnoj školi Aleksa Dejović u Sevojnu
Više o matičnoj školi na:
